Titracija

Reč „titracija“ potiče od lat. titulus, sa značenjem natpis ili naziv. Titracija, po definiciji, je određivanje koncentracije rastvora u vodi sa pH vrednošću 7 (pH čiste H₂O pod standardnim uslovima).^[9]

Volumetrijska analiza potiče iz Francuske iz kasnog 18-tog veka. Deskroizils (fr. Francois Antoine Henri Descroizilles) je razvio prvu biretu (koja je bila slična graduisanom cilindru) 1791. godine.^[10] Gaj-Lusa je razvio poboljšanu verziju birete koja je imala bočnu granu, i formirao termine je „pipeta“ i „bireta“ u jednom članku iz 1824. o standardizaciji indigo rastvora. Veliki napredak u metodologiji i popularizaciji volumetrijske analize je ostvario Karl Fridrih Mor, koji je redizajnirao biretu, dodao klampe i slavinu na dnu, i napisao prvi udžbenik o titraciji, (nem. Lehrbuch der chemisch-analytischen Titrirmethode - Udžbenik analitičkih hemijskih titracionih metoda), objavljen 1855.^[11]

Tipična titracija počinje sa čašom ili erlenmajerom koji sadrži preciznu zapreminu analiziranog rastvora i malu količinu indikatora, koja je stavljena ispod kalibrisane birete ili pipete koja sadrži titrant. Male zapremine titranta se zatim dodaju to titrand i indikator dok se indikator ne promeni, označavajući dolazak na krajnju tačku titracije. U zavisnosti od željene krajnje tačke, jedna kap ili manje titranta može da napravi razliku između permanentne i privremene promene boje indikatora. Kad se krajnja tačka reakcije dosegne, meri se zapremina potrošenog reaktanta i koristi se za računanje koncentracije analita putem jednačine

${\displaystyle \mathbf {C} _{a}={\frac {\mathbf {C} _{t}\times \mathbf {V} _{t}\times \mathbf {M} }{\mathbf {V} _{a}}}}$

gde je C_a koncentracija analita, tipično u molarnim jedinicama; C_t je koncentracija titranta, tipično u molovima po jedinici zapremine; V_t je zapremina korišćenog titranta, tipično u dm³; M je molski odnos analita i reaktanta iz balansirane hemijske jednačine; i V_a je zapremina korišćenog analita, tipično u dm³.^[12]

Za tipične titracije je neophodno da su titrant i analit u tečnom stanju (rastvoru). Mada su čvrsti materijali obično rastvoreni kao vodeni rastvori, i drugi rastvarači poput glacijalna sirćetna kiselina ili etanol se koriste za specijalne svrhe (kao što je petrohemija).^[13] Koncentrisani analiti se često razblažuju da bi se povećala preciznost.

Mnoge titracije koje nisu kiselo bazne treba održavati na konstantnom pH tokom reakcije. Iz tog razloga se rastvor pufera dodaje u titracionu komoru da bi se održao pH.^[14]

U slučajevima gde dva reaktanta u uzorku mogu da reaguju sa titrantom, a samo jedan je željeni analit, zasebni maskirajući rastvor se dodaje u reakcionu komoru. On maskira neželjeni jon.^[15]

Za neke redoks reakcije je potrebno da se zagreje rastvor uzorka, kao i da se titracija vrši dok je rastvor još topao da bi se povećala brzina reakcije. Na primer, oksidacija nekih rastvora oksalata se odvija na 60° C sa podesnom brzinom reakcije.^[16]

• Kiselina
• Baza
• Nevodena titracija
• Taložne titracije

• Rosenfeld L. (1999). Four Centuries of Clinical Chemistry. CRC Press. стр. 72—75. ISBN 978-90-5699-645-1. 
• Szabadváry F. (1993). History of Analytical Chemistry. Taylor & Francis. стр. 208—209. ISBN 978-2-88124-569-5. 

Titracija на Викимедијиној остави.

• Izvođenje titracije
• Interaktivni vodič
• Jednostavno objašnjenje titracije
• Simulacija pH vs. zapremina krivih