Индијски океан

Клима уреди

На климу северно од екватора утичу монсуни. Јаки североисточни ветрови дувају од октобра до априла, док од маја до октобра превладавају западни ветрови.

У Арапском мору, јаки монсуни доносе кишу на Индијски потконтинент. Ветрови на јужној полуци су генерално блажи, мада летње олује у подручју Маурицијуса могу бити врло снажне. Циклони понекад погађају обале Арапског мора и Бенгалског залива у време промена монсунских ветрова.

Индијски океан је најтоплији океан. Дугорочни записи о температури океана показују брзо и непрестано загревање у Индијском океану, од око 0,7—1,2 °C (1,3—2,2 °F) током 1901–2012.^[8] Загревање Индијског океана је највеће мећу тропским океанима, и око три пута је брже од загревања које је уочено на Пацифику. Истраживања индицирају да су људским делатностима индуковани ефекти стаклене баште, и промене фреквенције и магнитуде Ел Нињо догађаја узроци тако јаког загревања у Индијском океану.^[8]

Хидрологија уреди

Неке од већих река које утичу у Индијски океан су Замбези, Шат ел Араб, Инд, Ганг, Брамапутра, и Иравади. На морске струје значајно утичу Монсуни. Две велике кружне струје, једна на северној полутци која тече у смеру казаљки на сату, те једна јужно од екватора која тече обрнутим смером, доминирају струјама у океану. На дубокоморску циркулацију првенствено утичу водени токови из Атлантског океана и Црвеног мора те Антарктичке струје. Северно од 20° јужне географске ширине, минимална температура на површини је 22 °C, док на истоку прелази 28 °C. Јужно од 40° јужне географске ширине, температуре мора нагло падају. Салинитет се креће од 32 до 37 промила, с највећим износом у Арапском мору те у појасу између јужне Африке и југозападне Аустралије.^[9][10]

Залеђено море и санте леда опстају јужно од 65° јужне географске ширине кроз целу годину. Просечна северна граница појављивања санти леда је 45° јужне географске ширине.

Дно океана уреди

Афричка, Индијска и Антарктичка тектонска плоча сударају се у Индијском океану. Њихови су спојеви видљиви по гранама средњоокеанских гребена подморских вулкана који чине наопако слово Y.

Средњоиндијски гребен се од руба континенталног прага поред Мумбаја (Индија) спушта јужно, а у висини Мадагаскара се грана на Индијско-антарктички и Атлантско-индијски гребен. Од мањих гребена, Арапско-индијски се код Малдива одваја од Средњоиндијског и претеже се до рога Африке, а од Бенгалског залива према југу протеже се Бенгалски гребен.^[11]

Гребени деле океан у завале. Западно од Средњоиндијског гребена су Арапска, Сомалијска, Маскаренска, Мадагаскарска, Завала Агулхас и Југозападна индијска завала, а источно су Средњоиндијска, Северноаустралска, Западноаустралска, Јужноиндијска и Јужноаустралска завала. На самом југу је Индијско-антарктичка завала.^[12]

Континентални прагови су релативно уски, у просеку тек око 200 км, осим уз западну обалу Аустралије где им ширина премашује 1000 km. Просечна дубина океана је 3890 м. Најдубља тачка се процењује на 7450 м испод морског нивоа, у јарку Сунда. Северно од 50° јужне земљописне ширине, 86% базена је покривено пелагичким седиментима, од којих више од половине отпада на глобигерински муљ. Преосталих 14% је прекривено слојевима теригених (тј. који потичу с копна) седимената. Седименти глацијалног порекла доминирају дном на најјужнијем делу океана.

Индијски океан је главна рута која повезује Блиски исток, Африку и источну Азију с Европом и Америкама. У океану је посебно интензиван промет нафтом и нафтним прерађевинама из нафтних поља у Персијском заливу и Индонезији.^[13]

Велике резерве угљоводоника црпе се испред обала Саудијске Арабије, Ирана, Индије и западне Аустралије. Процењује се да 4% светске морске производње нафте долази из Индијског океана. Песак на плажама, богат тешким минералима и његова подморска налазишта активно искориштавају обалне државе, посебно Индија, Јужноафричка Република, Индонезија, Шри Ланка и Тајланд.

Топлота Индијског океана одржава продукцију планктона ниском, осим уз северне рубове те у неколико распршених тачака широм океана. Живот у океану је, стога, ограничен. Рибарство је ограничено, али постаје од све већег значаја за околне земље. Рибарске флоте из Русије, Јапана, Јужне Кореје и Тајвана такође искориштавају Индијски океан, углавном ловећи рачиће и туну.

Међу тропским океанима, западни Индијски океан има највећу концентрацију фитопланктонског цветања у лето, услед јаких монсунских ветрова. Монсунски ветрови узрокују подизање дубинске, нутријентима богате воде у површинске слојеве где је доступно довољно светлости за фотосинтезу и продукцију фитопланктона. Ова фитопланктонска цветања су основа морског екосистема, који се завршава већим врстама риба. Индијски океан представља други по величини регион економски вредног улова туњевине.^[14] Његова риба је од великог и растућег значаја за приобалне земље у погледу домаће потрошње и извоза. Рибарске флоте из Русије, Јапана, Јужне Кореје, и Тајвана исто тако користе Индијски океан, углавном за шкампе и туну.^[13]

Истраживања показују да растуће океанске температуре имају негативан утицај на морски екосистем. Једна студија фитопланктонских промена у Индијском океану је установила опадање заступљености фитопланктона и до 20%, током задњих шест деценија.^[15] Стопа улова туне такође је нагло опала у току задњих пола века, углавном због повећаног индустријског риболова, при чему загревање океана додаје додатни стрес на рибље врсте.^[15]

Историја Индијског океана је обележена поморском трговином; културном и привредном разменом која датира уназад бар седам хиљада година.^[16] Најстарије људске цивилизације у Месопотамији, почевши са Сумером^[17] и древним Египтом започеле су у долинама река Еуфрат, Тигрис и Нил. Касније су се цивилизације развијале и у Персији. Током египатске Прве династије, морнари су послани на Индијски океан. Они су се вратили са златом и зачинима. Најстарија позната морска трговина потиче од пре 4500 година, а одвијала се између Месопотамије и народа у долини реке Инд.^[18]

Индијски океан је далеко мирнији и отворенији за трговину од Тихог или Атлантског океана. Снажни монсуни значили су повољан ветар и добар смер било када у години. То је отворило пут становницима Индонезије према Мадагаскару.^[19]

Између 1405. и 1433. кинески адмирал Џенг Хе повео је велику флоту Династије Минг на више путовања према Западном океану (тако Кинези зову Индијски океан), те је допловио до источне обале Африке.^[20] Године 1497. је Васко да Гама опловио Рт добре наде и тако постао први Европљанин који је допловио до Индијског океана. Након тога тешко наоружани европски бродови доминирају трговином. Португалија је прва покушала да заузме водећу улогу у трговини успостављањем утврђења на важним прелазима и лукама. Њихова хегемонија дуж обала Африке и Азије трајала је до средине 17. века. Касније су превласт Португалаца почеле да оспоравају остале европске силе. Борбе су се наставиле између Француске и Холандије, да би на крају Британци заузели водећу улогу 1815. године.^[21] Отварање Суецког канала 1869. оживело је европски интерес за Истоком, мада ни једна нација није успела да доминира трговином. Након краја Другог светскога рата Британци су се повукли из Индије.^[22][23] Данас је од борбе за превлашћу остао само атол Дијего Гарсија, којег уздржавају Британци и САД.^[24][25][26]

Дане 16. децембра 2004. догодио се велики цунами који је тешко погодио све државе с обалом на Индијском океану.^[27][28] Цунами је изазвао око 226.000 смртних случаја, а преко милион људи остало је без крова над главом.^[29][30][31]

• Цунами у Индијском океану 2004.

• „The Indian Ocean in World History” (Flash). Sultan Qaboos Cultural Center. Приступљено 25. 7. 2015. 
• „The Indian Ocean Trade: A Classroom Simulation” (PDF). African Studies Center, Boston University. Приступљено 25. 7. 2015.