Хаџе Насирудин Туси
Абу Џафар Мухамад ибн Мухамад ибн Хасан Туси (перс. حسن طوسی, 18. фебруар 1201 – 26. јун 1274), познат и као Хаџе Насирудин Туси, био је персијски полихистор, архитекта, филозоф, лекар, научник и теолог.[1][2][3][4][5][6][7][8][9][10] Он се сматра креатором тригонометрије као самосталне математичке дисциплине.[11][12][13] Хаџе је био дванаестнички муслиман.[14] Мулимански учењак Ибн Халдун (1332–1406) је сматрао Тусија највећим међу касним персијским учењацима.[15]
| Хаџе Насирудин Туси | |
|---|---|
 Иранска поштанска маркица за 700. годишњицу његове смрти | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Абу Џафар Мухамад ибн Мухамад ибн Хасан Туси |
| Датум рођења | 18. фебруар 1201. |
| Место рођења | Тус, Велики Хорасан |
| Датум смрти | 26. јун 1274. (73 год.) |
| Место смрти | Багдад, Илканат |
| Религија | Ислам |
| Филозофски рад | |
| Школа филозофије | илуминативна филозофија и доктринарна гноза |
| Интересовања | медицина, астрономија, филозофија, теологија, метафизика, логика, математика, поезија, јуриспруденција |
Умро је, након једномесечне болести, у Багдаду 1274. године. Рано је почео да студира јуриспруденцију, методологију јуриспруденције и основе рационалних наука. У Тусу се упознао са одређеним делима из логике, природних наука и матефизике, касније завршава највише степене стручног традиционалног образовања, теологије, филозофије и математике.[16]
Живот и политички утицај уреди
У 13. веку, исламска филозофија је још једном добила неоспорни друштвени значај захваљујући неуморном раду и брилијантним резултатима научног живота Насирудина Тусија, познатог по имену Хаџе или Хаџе-Насир. Хаџе је маестрално познавао бројне дисциплине традионалних наука и његово име неодољиво подсећа на доба поновног живота и свестраног процвата исламских наука. Rођен је у граду Тус, у северозападном делу данашњег Ирана, 1201. године. У свом завичају, пред својим оцем који је био познати јурист, изузетно рано је почео да студира јуриспруденцију, методологију јуриспруденције и основе рационалних наука. Највероватније у Тусу упознао се и са одређеним делима из логике, природних наука и метафизике. Након тога, он одлази у утицајне центре ондашње учености, у оближњи град Нишапур и касније у Багдад, где ће завршити највише степене стручног традиционалног образовања и одлично савладати значајна дела из теологије (калам), филозофије и математике. Хаџе је филозофију учио код Фаридудина Дамада Нишабурија, који је припадао четвртој генерацији ученика Ибн Сине. Пред њим је детаљно изучио текст познате Ибн Синине филозофске књиге ал-Ишарат. Медицину је, на основу текста, такође Ибн Синине, књиге Канон, учио пред Кутбудином ал-Мисријем, а математику углавном код гласовитог Кемалудина ибн Јунуса.
Хаџе је живео у једном од најсуровијих периода у историји муслиманских друштава. Тужне године нове судбине и патње почињу онда када се Великом Хорасану приближавала немилосрдна монголска војска из централне Азије и рушила и палила све пред собом. Нестали су, један за другим, велелепни симболи исламске цивилизације и учености. Бројне школе и библиотеке од непроцењивог значаја потпуно су изгорели. У целом том крају, једино су исмаилитска војна утврђења остала заштићена и релативно мирна. По захтеву ондашњег заповедника исмаилита, Хаџе се склања у њихове тврђаве где, као изврсни научник, добија посебан углед и друштвени утицај. Моћни монголски владар Хулагу-кан (1217–1265) свргнуо је исмаилите с власти 1256. и запосео све северне пределе данашњег Ирана. Но, и он је показивао изразито поштовање према науци и астрономији, што је било узрок да Хаџе можда неочекивано постане њихов угледни помоћник и научни саветник. Уз подршку Хулагуа, Хаџе је 1259. основао спектакуларну опсерваторију (rasad-hane) у граду Марага, у данашњем иранском Азербејџану. Опсерваторија је била опремљена најбољим инструментима од којих су неки били конструисани први пут.
За време Хулагуове владавине, као и за време владавине његовог наследника Абаке, Хаџе је био изузетно угледан и утицајан политичар. умро је, након једномесечне болести, у Багдаду 1274. године.[16]
Референце уреди
Литература уреди
- Mirchandani, Vinnie (2010). The New Polymath: Profiles in Compound-Technology Innovations. John Wiley & Sons. стр. 300. ISBN 978-0-470-76845-7. „Nasir. al-Din. al-Tusi: Stay. Humble. Nasir al-Din al-Tusi, the Persian polymath, talked about humility: “Anyone who does not know and does not know that he does not know is stuck forever in double ...”
- Laet, Sigfried J. de (1994). History of Humanity: From the seventh to the sixteenth century. UNESCO. стр. 908. ISBN 978-92-3-102813-7. „the Persian astronomer and philosopher Nasir al-Din Tusi.”
- Glick, Thomas F.; Livesey, Steven John; Wallis, Faith (2005). Medieval Science, Technology, and Medicine: An Encyclopedia. Psychology Press. ISBN 978-0-415-96930-7. „drawn by the Persian cosmographer al-Tusi.”
- Seyyed Hossein Nasr (2006). Islamic Philosophy from Its Origin to the Present: Philosophy in the Land of Prophecy. State University of New York Press. стр. 167. ISBN 978-0-7914-6800-5. „In fact it was common among Persian Islamic philosophers to write few quatrains on the side often in the spirit of some of the poems of Khayyam singing about the impermanence of the world and its transience and similar themes. One needs to only recall the names of Ibn Sina, Suhrawardi, Nasir al-Din Tusi and Mulla Sadra, who wrote poems along with extensive prose works.”
- Hebraeus, Bar; Joosse, Nanne Pieter George (2004). A Syriac Encyclopaedia of Aristotelian Philosophy: Barhebraeus (13th C.), Butyrum Sapientiae, Books of Ethics, Economy, and Politics : a Critical Edition, with Introduction, Translation, Commentary, and Glossaries. Brill. стр. 11. ISBN 978-90-04-14133-9. „the Persian scholar Naṣīr al-Dīn al-Ṭūsī”
- Goldschmidt, Arthur; Boum, Aomar (2015). A Concise History of the Middle East. Avalon Publishing. ISBN 978-0-8133-4963-3. „Hulegu, contrite at the damage he had wrought, patronized the great Persian scholar, Nasiruddin Tusi (died 1274), who saved the lives of many other scientists and artists, accumulated a library of 400000 volumes, and built an astronomical ...”
- Bennison, Amira K. (2009). The great caliphs : the golden age of the 'Abbasid Empire. New Haven: Yale University Press. стр. 204. ISBN 978-0-300-15227-2. „Hulegu killed the last ‘Abbasid caliph but also patronized the foundation of a new observatory at Maragha in Azerbayjan at the instigation of the Persian Shi‘i polymath Nasir al-Din Tusi.”
- Халиловић, T., Халиловић, С. и Халиловић, M. (2014), Кратка историја исламске филозофије, Београд, Центар за религијске науке „Ком”, стр. 126–127.
- O'Connor, John J.; Robertson, Edmund F. „Nasir al-Din Tusi”. MacTutor History of Mathematics archive. University of St Andrews.
- Encyclopædia Iranica, "AḴLĀQ-E NĀṢERĪ", G.M. Wickens [2]
- Encyclopædia Iranica, "AWṢĀF AL-AŠRĀF", G.M. Wickens [3]
- Encyclopædia Iranica, "Nasir al-Din al-Tusi" George Saliba [4]
Спољашње везе уреди
- Ragep, F. Jamil (2007). „Ṭūsī: Abū Jaʿfar Muḥammad ibn Muḥammad ibn al‐Ḥasan Naṣīr al‐Dīn al‐Ṭūsī”. Ур.: Hockey, Thomas; et al. The Biographical Encyclopedia of Astronomers. New York: Springer. стр. 1153—5. ISBN 978-0-387-31022-0. (PDF version)
- Nasr, Seyyed Hossein (2008) [1970-80]. „Al-Ṭūsī, Muḥammad Ibn Muḥammad Ibn Al-Ḥasan Usually Known as Naṣir Al-Dīn”. Complete Dictionary of Scientific Biography. Encyclopedia.com.
- Biography by Islamic Philosophy Online
- Biography by The Internet Encyclopedia of Philosophy
- Kerry Magruder, History of Science Online: Islamic and Early Medieval Science, University of Oklahoma
- Islam Online.
- http://www.famousmuslims.com/NASIR%20AL-DIN%20AL-TUSI.htm Архивирано на сајту Wayback Machine (26. септембар 2015)
- „Nasir al-Din al-Tusi (Persian scholar) -- Encyclopedia Britannica”. britannica.com. Приступљено 16. 1. 2014.
- The Rekhaganita. An 18th century Sanskrit translation of Nasir al-Din al-Tusi's recension of Euclid's Elements.
- Richard Covington, Rediscovering Arabic Science, 2007, Saudi Aramco World
