Мустафа Кемал Ататурк
Мустафа Кемал Ататурк (тур. Mustafa Kemal Atatürk; Солун, 19. мај[1] 1881 — Истанбул, 10. новембар 1938), оснивач модерне Турске[2] и служио је као њен први председник од 1923. до његове смрти 1938. Идеолошки секулариста и националиста, његове политике и теорије су постале познате као кемализам. Спроводио је политику позападњивања, потискујући религију, уводећи западну моду, еманципујући жене, намећући презимена, реформишући правни систем и замењујући арапско писмо латиничним. Један је од најзначајнијих државника двадесетог века.
| Мустафа Кемал Ататурк | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 | |||||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||||
| Датум рођења | 19. мај 1881. | ||||||||||||
| Место рођења | Солун, Османско царство | ||||||||||||
| Датум смрти | 10. новембар 1938. (57 год.) | ||||||||||||
| Место смрти | Истанбул, Турска | ||||||||||||
| Универзитет | Војна средња школа Монастир (Битољ), Турска војна академија, Османски војни колеџ | ||||||||||||
| Политичка каријера | |||||||||||||
| Политичка странка | Републиканска народна партија | ||||||||||||
| |||||||||||||
| Потпис |  | ||||||||||||
Рођен је у Солуну, у Грчкој која је била под контролом Турака, и са очеве стране посвећен војној служби, био је један од најбољих дипломаца у војној академији. Као млади официр критиковао је владу Османског царства и ушао је у Турски национални комитет јединства и напретка. Ипак, током Првог светског рата ратовао је за владу, победивши Савезнике на Галипољу.[3] Кад је коначна савезничка победа довела британске, француске и италијанске трупе у Анатолију, био је задужен да тамо поврати ред, те је искористио је прилику да подстакне народ против савезничких нападача. Након пораза и накнадног распуштања царства, он је предводио Турски национални покрет, који се одупирао подели турске територије међу победничким снагама савезника. Грчка и Јерменија које су турским поразом добиле нове територије, супротставиле су се турским националистима, али он је успоставио привремену владу у данашњој престоници Турске Анкари, и савладао сав отпор у рату који се касније назван Турски рат за независност. Он је затим укинуо оронуло Османско царство и прогласио је 1923. успостављење Турске Републике на његовом месту.[2]
Као председник новоформиране Турске Републике, Ататурк је иницирао ригорозни програм политичких, економских и културних реформи са ултиматним циљем изградње модерне, прогресивне, и световне националне државе. Он је учинио основно образовање слободним и мандаторним, и отворио хиљаде нових школа широм земље. Он је исто тако увео латинично заснован турски алфабет, замењујући стари Отомански турски алфабет. Турске жене су добиле равноправна грађанска и политичка права током Ататурковог председништва, раније од многих западних земаља.[4] Специфично, женама је дато право да гласају на локалним изборима Законом бр. 1580 дана 3. априла 1930, а неколико година касније, 1934, пуно универзално право гласа.[5]
Његова влада је спроводила политику туркификације покушавајући да створи хомогену и јединствену нацију.[6][7][8] Под Ататурком, вршен је притисак на нетурске мањине да говоре турски у јавности,[9] нетурски топоними и презимена припадника мањина су мењани у турске облике.[10][11]
Турски парламент му је доделио презиме Ататурк („отац Турака“) 1934, као знак признања за улогу коју је играо у изградњи модерне турске Републике.[2][12] Током 1937, појавили су се први знаци погоршавања Ататурковог здравља. Почетком 1938, док је био на путу за Јалову, озбиљно се разболео и отишао је у Истанбул ради лечења. Дијагнозирана му је цироза јетре. Умро је 10. новембра 1938. у палати Долмабахче, у Истанбулу, где је и провео последње дане живота.[13] У његову част, сви сатови у палати су заустављени и показују 9:05 часова ујутру, време када је он преминуо.[14] Наследио га је као председника његов дугогодишњи премијер Мустафа Исмет Инени,[15] и одата му је почаст државним погребом. Године 1953. је изграђен и отворен његов маузолеј, која је окружен парком званим Парк мира у част његовог познатог израза „Мир у кући, Мир у свету”.
Године 1981, за стогодишњицу Ататурковог рођења, његово сећање су почаствовали УН и Унеско, који су је прогласили Годином Ататурка у свету и усвојили Резолуцију о Ататурковој стогодишњици, описујући га као „вођу прве борбе против колонијализма и империјализма” и као „изузетног промотера осећаја разумевања између народа и трајног мира међу народима света и да је целог живота радио на развоју хармоније и сарадње између народа без прављења разлика”.[16][17] Ататурк је комеморисан многим споменицима широм Турске, као и у бројним земљама широм света где су места именована у његову част. Елефтериос Венизелос, бивши премијер Грчке, предложио је Ататурково име 1934. године за Нобелову награду за мир.[18]
Младост уреди
Мустафа Кемал Ататурк је рођен (под именом Ali Rıza oğlu Mustafa) почетком 1881, у Ахмет Субаши кварту или у кући (сачуваној као музеј) у Ислахтан улици (сад улици Апостолоу Павлоу) у кварту Паша Коца Касим у Солуну,[19] Отоманско царство (у данашњој Грчкој), од оца Али Ризе Ефендије, војног официра, титуларног служвеника и трговца дрвима, и мајке Зубејде Ханим. Само један Мустафин сродник, сестра по имену Макбул (Адатан) је преживела детињство; она је умрла 1956. године[20] Према Ендру Мангу, његова фамилија је била муслиманска, говорили су турски и несигурно припадали средњој класи.[21] За његовог оца Али Ризу неки аутори сматрају да је био албанског порекла;[22][23][24] међутим, према Фалиху Рифки Атају, Вамику Д. Волкану, Норману Итзковичу, Мјујгану Кунбару, Нуман Картал и Хасану Изетин Динаму, преци Алија Ризе су били Турци, ултиматно пореклом из Соке у Ајдин вилајету Анатолије.[25][26][27][28][29][30] Сматра се да је њеегова мајка Зубејда била турског порекла,[23][24] а према Шевкет Суреји Ајдемиру, она је била јуријског порекла.[31]
Његово име је Мустафа, а његово друго име Кемал (са значењем перфекција или зрелост) му је дао његов учитељ математике, капетан Ускуплу Мустафа Ефенди, „у дивљењу његовој способности и зрелости” према Афет Инан,[32][33] и према Али Фуат Цебесоју, јер је његов учитељ желео да истакне свог ученика који је имао исто име као и он,[34] мада његов биограф Ендру Манго сматра да је он сам изабрао то име као израз поштовања према националистичком песнику Намику Кемалу.[35] Током његових раних година, његова мајка је подстицала Мустафу Кемала да похађа верску школу, нешто што је он учинио нерадо и само на кратко. Касније је он похађао Шемси Ефенди школу (приватну школу са превасходно секуларни курикулумом) у вољи његовог оца. Његови родитељи су желели да учи трговину, али без консултовања са њима, Мустафа Кемал је полагао пријемни испит за Војну школу у Солунину (Selanik Askeri Rüştiyesi) 1893. године. Он се уписао у Манастирску војну средњу школу 1896. године у Битољу.[36] Дана 14. марта 1899,[37] он се уписао у Отоманску војну академију у кварту Пангалтију[38] у Шишли округу Отоманског престоничког града Константинопоља (сада Истанбула) и дипломирао је 1902. године. Он је касније дипломирао и на Отоманском војном колеџу у Константинопољу 11. јануара 1905.[37]
Види још уреди
Референце и напомене уреди
Литература уреди
- Afetinan, A. (1959). Atatürk hakkında hâtıralar ve belgeler. Türk Tarih Kurumu Basımevi. стр. 8.
- Marcosson, Isaac Frederick (1969) [1938]. Turbulent Years. Books for Libraries Press. стр. 144. ISBN 978-0-8369-1305-7.
- Jackh, Ernest (2007). The Rising Crescent. Read Books. стр. 31. ISBN 978-1-4067-4978-6.
- Granda, Cemal Çelebi (2007). Cemal Granda anlatıyor. Pal Medya ve Organizasyon. ISBN 978-9944-203-01-2.
- Anastassiadou, Méropi; Méropi Anastassiadou-Dumont (1997). Salonique, 1830–1912: une ville ottomane à l'âge des Réformes. BRILL. стр. 71. ISBN 978-90-04-10798-4.
- Kieser, Hans-Lukas, ур. (2006). Turkey beyond nationalism: towards post-nationalist identities ([Online-Ausg.] изд.). London: Tauris. стр. 45. ISBN 9781845111410. Приступљено 7. 1. 2013.
- Jongerden, Joost; Verheij, Jelle. Social relations in Ottoman Diyarbekir, 1870–1915. Leiden: Brill. стр. 300. ISBN 978-90-04-22518-3.
- Sofos, Umut Özkırımlı & Spyros A. (2008). Tormented by history: nationalism in Greece and Turkey. New York: Columbia University Press. стр. 167. ISBN 9780231700528.
- Ahmad, Feroz (1993). The Making of Modern Turkey. London; New York: Routledge. ISBN 978-0-415-07835-1.
- Armstrong, Harold Courtenay (1972). Grey Wolf, Mustafa Kemal: An Intimate Study of a Dictator. Freeport, NY: Books for Libraries Press. ISBN 978-0-8369-6962-7.
- Atillasoy, Yüksel (2002). Atatürk: First President and Founder of the Turkish Republic. Woodside, NY: Woodside House. ISBN 978-0-9712353-4-2.
- Barber, Noel (1988). Lords of the Golden Horn: From Suleiman the Magnificent to Kamal Ataturk. London: Arrow. ISBN 978-0-09-953950-6.
- Barlas, Dilek (1998). Statism and Diplomacy in Turkey: Economic and Foreign Policy Strategies in an Uncertain World, 1929–1939. New York: Brill Academic Publishers. ISBN 978-90-04-10855-4.
- Cleveland, William L (2004). A History of the Modern Middle East. Boulder, Colorado: Westview Press. ISBN 978-0-8133-4048-7.
- Doğan, Çağatay Emre (2003). Formation of Factory Settlements Within Turkish Industrialization and Modernization in 1930s: Nazilli Printing Factory (на језику: Turkish). Ankara: Middle East Technical University. OCLC 54431696.
- Hanioğlu, M. Şükrü (2011). Atatürk: An Intellectual Biography. New Jersey and Woodstock (Oxfordshire): Princeton University Press. ISBN 978-0-691-15109-0.
- Huntington, Samuel P. (2006). Political Order in Changing Societies. New Haven, Conn.; London: Yale University Press. ISBN 978-0-300-11620-5.
- İğdemir, Uluğ; Mango, Andrew (translation) (1963). Atatürk. Ankara: Turkish National Commission for UNESCO. стр. 165—170. OCLC 75604149.
- İnan, Ayşe Afet (2007). Atatürk Hakkında Hatıralar ve Belgeler (на језику: Turkish). Istanbul: Türkiye İş Bankası Kültür Yayınları. ISBN 978-9944-88-140-1.
- İnan, Ayşe Afet; Sevim, Ali; Süslü, Azmi; Tural, M Akif (1998). Medeni bilgiler ve M. Kemal Atatürk'ün el Yazıları (на језику: Turkish). Ankara: AKDTYK Atatürk Araştırma Merkezi. ISBN 978-975-16-1276-2.
- Kinross, Patrick (2003). Atatürk: The Rebirth of a Nation. London: Phoenix Press. ISBN 978-1-84212-599-1. OCLC 55516821.
- Kinross, Patrick (1979). The Ottoman Centuries: The Rise and Fall of the Turkish Empire. New York: Morrow. ISBN 978-0-688-08093-8.
- Landau, Jacob M (1983). Atatürk and the Modernization of Turkey. Boulder, Colorado: Westview Press. ISBN 978-0-86531-986-8.
- Lengyel, Emil (1962). They Called Him Atatürk. New York: The John Day Co. OCLC 1337444.
- Mango, Andrew (2002) [1999]. Ataturk: The Biography of the Founder of Modern Turkey (Paperback изд.). Woodstock, NY: Overlook Press, Peter Mayer Publishers, Inc. ISBN 978-1-58567-334-6.
- Mango, Andrew (2004). Atatürk. London: John Murray. ISBN 978-0-7195-6592-2.
- Saikal, Amin; Schnabel, Albrecht (2003). Democratization in the Middle East: Experiences, Struggles, Challenges. Tokyo: United Nations University Press. ISBN 978-92-808-1085-1.[мртва веза]
- Shaw, Stanford Jay; Shaw, Ezel Kural (1976—1977). History of the Ottoman Empire and Modern Turkey. Cambridge; New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-21280-9.
- Spangnolo, John (1992). The Modern Middle East in Historical Perspective: Essays in Honour of Albert Hourani. Oxford: Middle East Centre, St. Antony's College. ISBN 978-0-86372-164-9. OCLC 80503960.
- Tunçay, Mete (1972). Mesaî : Halk Şûrâlar Fırkası Programı, 1920 (на језику: Turkish). Ankara: Ankara Üniversitesi Siyasal Bilgiler Fakültesi. OCLC 1926301.
- Tüfekçi, Gürbüz D (1981). Universality of Atatürk's Philosophy. Ankara: Pan Matbaacılık. OCLC 54074541.
- Yapp, Malcolm (1987). The Making of the Modern Near East, 1792–1923. London ; New York: Longman. ISBN 978-0-582-49380-3.
- Webster, Donald Everett (1973). The Turkey of Atatürk; Social Process in the Turkish Reformation. New York: AMS Press. ISBN 978-0-404-56333-2.
- Zürcher, Erik Jan (2004). Turkey: A Modern History. London; New York: I.B. Tauris. ISBN 978-1-85043-399-6.
- Eastham, J. K. (март 1964). „The Turkish Development Plan: The First Five Years”. The Economic Journal. New York: Macmillan. 74 (298): 132—136. ISSN 0013-0133. JSTOR 2228117. doi:10.2307/2228117.
- Emrence, Cem (2003). „Turkey in Economic Crisis (1927–1930): A Panoramic Vision”. Middle Eastern Studies. London: F. Cass. 39 (4): 67—80. ISSN 0026-3206. doi:10.1080/00263200412331301787.
- Omur, Aslı (децембар 2002). „Modernity and Islam: Experiences of Turkish Women”. Turkish Times. 13 (312). ISSN 1043-0164. Архивирано из оригинала 07. 10. 2007. г. Приступљено 10. 10. 2007.
- Özelli, M. Tunç (јануар 1974). „The Evolution of the Formal Educational System and its Relation to Economic Growth Policies in the First Turkish Republic”. International Journal of Middle East Studies. London: Cambridge University Press. 5 (1): 77—92. ISSN 0020-7438. JSTOR 162345. doi:10.1017/s0020743800032803.
- Stone, Norman (2000). „Talking Turkey”. The National Interest. New York: National Affairs, Inc. 61: 66. ISSN 0884-9382.
- Volkan, Vamık D. (1981). „Immortal Atatürk – Narcissism and Creativity in a Revolutionary Leader”. Psychoanalytic Study of Society. New York: Psychohistory Press. 9: 221—255. ISSN 0079-7294. OCLC 60448681.
- Wolf-Gazo, Ernest (1996). „John Dewey in Turkey: An Educational Mission”. Journal of American Studies of Turkey. Ankara, Turkey: American Studies Association of Turkey. 3: 15—42. ISSN 1300-6606. Архивирано из оригинала 27. 3. 2009. г.
- „Mustafa Kemal Atatürk”. TP Editors. стр. 7—8. Архивирано из оригинала 30. 04. 2008. г. Приступљено 29. 4. 2008.
- „The Burial of Atatürk”. Time Magazine. 23. 11. 1953. стр. 37—39. Архивирано из оригинала 23. 08. 2013. г. Приступљено 7. 8. 2007.
