Култура Лунгшан

Археолошким ископавањима 50-их година 20. века у провинцији Хенан идентификован је Мијаодигоу II (庙底沟二期), прелазна фаза између култура Јангшао и Лунгшан (3000. – 2600. године п. н. е.). Налазишта ове фазе налазе се у централном и западном Хенану. Оруђе и грнчарија ове културе показује побoљшања у поређењу са оним из културе Јангшао. Религиозна уверења показивала су се у обредним цевима и дисковима од жада.^[3]

Позни период културе Лунгшан подразумева шантуншки Лунгшан, али и културе:

• Вангван III (王湾; Wángwān) у западном Хенану
• Хоуганг II (后冈; Hòugāng) у северном Хенану и јужном Хебеју
• Таоси (陶寺; Táosì) у басену реке Ген (汾河) у јужном Шансију
• Санлиђијао II (三里桥; Sānlǐqiáo) са обе стране Жуте реке у западном Хенану
• Кесингчуанг II (客省莊; Kèshěngzhuāng) у долини реке Веи у јужном Шенсију

Центар Шантунга представља планински предео са планином Таи (泰山) и другим врховима од преко 1000 m надморске висине. Лунгшанске насеобине су пронађене у равницама око њих. Неке од њих су: Ченгцеја (城子崖; Chéngziyá), Тингкунг (丁公; Dīnggōng) и Бијенсијенванг (边线王; Biānxiànwáng), од којих је највећа Ченгцеја. У Тингкунгу је пронаћен комад грнчарије на ком је исписано 11 симбола. Постоје и докази о производњи ферментисаних пића, као и префињених предмета од жада и метала.

На овом подручју, разлике између богатих и сиромашних су биле слабије изражене, и чини се да је насиље било ређе у поређењу са другим лунгшанским културама.

Вангван III варијанта културе Лунгшан налази се у западном и централном делу провинције Хенан. Број налазишта у овом пределу три пута је већи у односу на онај из периода Јангшао. У налазишту Вангченг-ганг (王城岗; Wángchénggǎng) постоје докази о металургији, мада онa вероватно потичe из каснијих периода. Ова култура је највероватније директно повезана са културом Ерлитоу (二里头文化; Èrlǐtóu Wénhuà), једном од првих култура бронзаног доба.

Хоуганг II варијанта културе Лунгшан налазила се у северном Хенану и јужном Хубеју. Насеобине ове регије су тесно распоређене поред токова река ове области на удаљеностима од маље од 1 км. Неке од њих су биле ограђене зидинама, као Хоуганг и Менгчуанг. Ова варијанта је позната по првом бунару у области Жуте реке, а метод који су изумели наставиле су да користе и ране културе бронзаног доба.

Насеобина Таоси у северном Шансију била је највећа од лунгшанских насеобина обухватајући област од 300 хектара земље. Њихови загробни предмети указују на сложеност друштва. У позном Таоси периоду, земљане зидине су порушене и јављају се докази о насиљу и сукобима.

Насеобине ове варијанте културе Лунгшан налазе се са обе стране Жуте реке у западном Хенану, северозападном Шансију и источном Шенсију. Постоји приближно сто насеља која припадају овој подврсти, а највеће налазиште је Сијаоћијаокоу (小交口; Xiǎojiāokǒu), удаљњно 10 км од града Санменсја, које је заузимало област од 240 хектара. Места за становање Санлиђијаоа II обухватају и надземне и полупоземне врсте кућа. Запажене су сличности између грнчарије ове и варијанте Кесингчуанг II.

Насеобине Кесингчуанга биле су разбацане по обали реке Веи у северном Шенсију. Највећа од њих заузима област од 60 хектара. У овој области је примећенадепопулација.

Формирање кинеске културе био је изузетно сложен процес, јер је свако регионално друштво давало свој допринос и своје карактеристике. Њихово спајање било је пресудно и тиме је одређен правац Централне висоравни ка оснивању цивилизације и постављен темељ предстојећег династичког периода Кине, који се задржао у династијама Сија, Шанг и Џоу.^[4]

Током периода Лунгшан људи су, као и у претходној култури Јангшао, наставили да се баве ловом, риболовом и сточарством (узгајали су свињу, пса, овце, говече). Најважнија житарица било је просо, али пронађени су и трагови пиринча и пшенице. Чини се да је повољна клима времена културе Јангшао људима омогућила разноврсну исхрану, што је довело до значајног раста популације. Међутим, истраживања Одсека за антропологију Универзитета у Мисурију указује на разлике између култура Јангшао и Лунгшан. Током периода Јангшао случајеви малнутриције и анемије били су ретки. Ипак, при крају овог периода јављају се знаци погоршања здравља — честе су болести зуба проузроковане променом начина исхране.

Затим, у неравноправном друштву културе Лунгшан недостатак хране је оставио последице на непривилиговане у виду болести зуба, као и озбиљних коштаних болести. Слабо здравље је наставило да прати народ све до периода владавине династије Џоу (周朝; Zhōu cháo).

Једно од достигнућа ове културе била је и производња свиле.^[5] Кинеска традиција серикултуре (свиларства) почиње још у неолиту. Кина је имала монопол на производњу свиле све до 16. века када су свилене бубе прокријумчарене на Запад.

Култура Лунгшан је позната по изузетно префињеној црној грнчарији. Грнчарија коју су производили имала је сјајну површину и углавном није била исцртана, спољни украси су били сведени на хоризонталне дебеле и танке линије, или удубљења и испупчења.^[6]

Откриће ове грнчарије 1930. године помогло је археолозима да културу Лунгшан разликују од културе Јангшао која је имала обојену грнчарију. Ипак, није сва грнчарија из овог периода црне боје, постоје и примери сиве и беле боје. Најфинији примерци су црни као угаљ, а неки подсећају на атинску црну грнчарију из 5. и 4. века старе ере. Грнчарија је рађена на точку, печена је на високим температурама и крајње је префињена тако да су неки од пронађених предмета танки свега неколико милиметара, што сведочи о умећу људи који су их правили.

Чињеница да је већина црне грнчарије пронађена у гробним местима људи који су се налазили на вишим позицијама лунгшанског друштва указује да је она била резервисана за елиту и обредно-ритуалне радње, а не за свакодневну употребу. Сматра се да је лунгшанска грнчарија била узор за прављење грнчарије династије Шанг.

Прорицање у виду остеомантије и скапуломантије, које ће достићи врхунац за време династије Шанг (商朝; Shāng cháo), већ је практиковано у оквиру ове културе. У Шенсију и јужном Хенану пронађени су остаци костију говечета, свиња, оваца и јелена који су спаљивани у пророчанским обредима. Из каснијег периода културе Лунгшан појављују се и докази о људској жртви.

Пронађено је и пар кованца са утиснутим знацима, али још не постоје трагови писма. Први бронзани предмети се појављују на самом крају културе Лунгшан. У Таосију су пронађена бакарна звона, за која се претпоставља да су била намењена за церемонијалну музику.

Налазиште Таоси (陶寺; Táosì) се истиче по својој соларној опсерваторији, конструисаној средином 3. миленијума п. н. е. и најстаријој у источној Азији. Откривена у истраживањима од 2003. до 2004. године^[7], опсерваторија се састоји од три кружне платформе наслагане једна на другу. Експерименти указју да је ова опсерваторија коришћена током летње дугодневнице и зимске краткодневнице и вероватно су је користили за прављење прецизног соларног и лунарног календара. Оваква врста евиденције наговештава и присуство првобитног писма.

• Вилетс, Вилијам, Уметност Кине: од грнчарије до архитектуре, Народна књига, Београд, 1974
• Јуен, Сингпеи, Историја кинеске цивилизације. Том 1, Од најранијих времена до 221. године пре н.е., Албатрос плус, Београд, 2017
• Fairbank, John King, China: A New History, Harvard University Press, 2006

Култура Лунгшан на Викимедијиној остави.

• Култура Лунгшан
• Културе кинеског неолита и бронзаног доба
• Институт за археологију: Кинеска академија друштвених наука