Класификација по поенима на Тур де Франсу

Класификација по поенима на Тур де Франсу је једна од другостепених класификација на етапној бициклистичкој трци, Тур де Франсу. Уведена је 1953. Поени се добијају на крају сваке етапе и на пролазним циљевима у току етапе. Сматра се такмичењем за спринтере јер равне етапе доносе највише бодова, а спринтери се боре за бодове на сваком пролазном циљу. Лидер у класификацији носи зелену мајицу у току етапе, а победник на крају трке осим зелене мајице добија и новчану награду.

Класификација по поенима на Тур де Франсу
Зелена мајица, која се додељује победнику класификације по поенима
Основне информације
Спортдрумски бициклизам
ТакмичењеТур де Франс
Додељује се занајбољег спринтера на Тур де Франсу
Изворно име
  • Maillot vert (језик: француски)
Друга имена
  • Green jersey (језик: енглески)
  • Maglia verde (језик: италијански)
Историја
Прва награда1953.
Број награда71 (до 2024)
Први победникШвајцарска Фриц Шер
Највише победа
  •  Ерик Цабел (Немачка)
  •  Петер Саган (Словачка)

    7 пута

Тренутни победникБелгија Јаспер Филипсен (2023)

Ова класификација је инспирисала многе друге трке, укључујући и друге две гранд тур трке, које су је увеле након Тура.

Историја уреди

Марио Чиполини на Тур де Франсу 1993.

Након скандала на Тур де Франсу 1904. када су бројни бициклисти варали, директор Тура, Анри Дегранж је променио правила, која су се практиковала од 1905. Победник Тура није више био возач са најбољим временом, већ возач са највише бодова. На крају сваке етапе, најбоље пласирани возачи су добијали бодове и возач са највише бодова на крају Тура је био победник.[1] То је произвело нежељени ефекат, возачи се нису трудили у току етапа, возили су лагано до циља и онда се борили за бодове.[1] Такав Тур није био превише привлачан и 1912. су враћена стара правила, победник Тура је возач са најбољим временом.

На прослави 50 година Тур де Франса, 1953. систем по поенима је враћен, али као посебна класификација. Лидер у генералном пласману је носио жуту мајицу, па је и лидеру у класификацији по поенима додељивана мајица, зелена, по спонзору, произвођачу косилица за траву.[2]

У почетку, бициклисти су само добијали казнене поене јер нису завршили етапу на високој позицији, па је бициклиста са најмање поена био победник класификације.

На захтев спонзора, мајица за класификацију по поенима је била црвена 1968.[2]

Систем је промењен 1959. и бициклисти су добијали бодове за најбоље позиције и победник класификације је бициклиста који сакупи највише бодова. 1971. је успостављена класификација за бодове на пролазним циљевима, укинута је 1989. и од тада се бодови освојени на пролазним циљевима рачунају у класификацију по поенима.

Класификација се сматра такмичењем за спринтере јер равне етапе доносе највише бодова и најбољи спринтери се боре за победу,[3] али да би освојио класификацију, бициклиста мора да поседује и вештине ал араунд возача, јер доста бодова се осваја на брдским етапама, где су обично спринтери у другом плану. Примера ради, Марио Чиполини је био један од најбољих спринтера свог доба, али није био у конкуренцији за зелену мајицу јер није ишао добро узбрдо, остајао је ван временског лимита (на свакој етапи постоји дозвољени временски заостатак за победником) и морао је да напусти трку.

Четири пута је победник Тур де Франса освојио и класификацију по поенима, три пута Еди Меркс и једном Бернар Ино. Еди Меркс је 1969. освојио Тур де Франс, брдску класификацију и класификацију по поенима, нешто што нико други није успио. Класификацијом је доминирао Ерик Цабел, који је освојио шест пута заредом у периоду од 1996. до 2001.[4]

Петар Саган, седмоструки побједник класификације, на Тур де Франсу 2016.

На Тур де Франсу 2017. на четвртој етапи, у завршном спринту, петоструки узастопни победник класификације по поенима, Петер Саган је лактом гурнуо и оборио Марка Кевендиша, због чега је дисквалификован и тако онемогућен да изједначи рекорд Ерика Цабела од шест освојених мајица заредом.[5] Рекорд од шест освојених класификација, Саган је изједначио на Туру 2018,[6] гдје је такође поставио нови рекорд по броју освојених поена — 477.[7] Године 2019. Саган је освојио класификацију рекордни, седми пут.[8]

Године 2020. класификацију је освојио Сем Бенет, испред Сагана, поставши тако први ирски побједник након Шона Келија 1989.[9] Године 2021. Марк Кевендиш је освојио класификацију по други пут, први пут након 2011, поставивши рекорд по најдужем раздобљу између двије побједе.[10] Године 2022. класификацију је освојио Ваут ван Арт, који је сакупио 480 бодова и срушио рекорд Петера Сагана по броју бодова на једном Тур де Франсу.[11] Исте године, Тадеј Погачар је завршио на трећем мјесту у класификацији са 250 поена, што је био најбољи пласман неког возача који се бори за генерални пласман од 1987. када је Стивен Роуч освојио Тур и завршио на другом мјесту у класификацији.[12] Године 2023. Јаспер Филипсен је освојио класификацију са 377 бодова и четири етапне побједе, испред Мадса Педерсена са 258 бодова.[13]

Систем бодовања уреди

Тренутна ситуација уреди

Тип123456789101112131415
равне етапе50302018161412108765432
средње тешке брдске етапе30252219171513119765432
тешке брдске етапе201715131110987654321
хронометар201715131110987654321
пролазни циљеви201715131110987654321

[14]

2011 — 2014 уреди

Систем бодовања који се користио од 2011. до 2014:[15]

Тип123456789101112131415
равне етапе45353026222018161412108642
средње тешке брдске етапе30252219171513119765432
тешке брдске етапе201715131110987654321
пролог/хронометар201715131110987654321
пролазни циљеви201715131110987654321

Возачи могу да изгубе поена због кршења правила, због чега су неки возачи завршавали Тур са негативнним бројем бодова.[16]

Пре почетка Тура, организатори објављују које се етапе сматрају равничарским, а које средње тешким брдским и тешким брдским етапама. Равничарске етапе обично имају неки брдски циљ четврте или треће категорије или немају ниједан категоризовани успон. Средње тешке брдске етапе су етапе које имају неколико брдских циљева друге и треће категорије, а тешке брдске етапе су етапе које имају неколико брдских циљева прве и екстра категорије.

Уколико два возача имају исто време на прологу или хронометру, добијају по пола бода. Возач који не заврши етапу, брише се из класификације. На крају сваке етапе, лидер класификације по поенима добија зелену мајицу. Ако више возача има исти број бодова, мајицу добија возач са више етапних победа. Ако имају исти број победа, лидер (касније и победник класификације) је возач са више победа на пролазним циљевима, ако је и ту изједначено, лидер је боље позиционирани возач у генералном пласману.

Пре 2011 уреди

Правила су се мењала током година. Кад је класификација успостављена 1953. возачи су добијали казнене поене јер нису завршили на високој позицији, тако да је возач са најмање поена био победник класификације. Касније, поени су давати за прве неколике позиције на свакој етапи. Још касније, успостављена је подела бодовања према типу етапе, где су равне доносиле највише бодова.[2]

Систем бодовања који се користио до 2011:

Тип12345678910111213141516171819202122232425
равне етапе35302624222019181716151413121110987654321
средње тешке брдске етапе2522201816151413121110987654321
тешке брдске етапе201715131210987654321
пролог/хронометар1512108654321
пролазни циљеви642

Победници уреди

Победници класификације по поенима.[17]

Вишеструки победници уреди

ПозицијаИмеДржаваБрој победаГодине
1Петер Саган  Словачка72012, 2013, 2014, 2015, 2016, 2018, 2019
2Ерик Цабел  Немачка61996, 1997, 1998, 1999, 2000, 2001
3Шон Кели  Ирска41982, 1983, 1985, 1989
4Јан Јансен  Холандија31964, 1965, 1967
Еди Меркс  Белгија1969, 1971, 1972
Фреди Мартенс  Белгија1976, 1978, 1981
Џамолидин Абдужапаров  Узбекистан1991, 1993, 1994
Роби Макјуен  Аустралија2002, 2004, 2006
9Стан Окерс  Белгија21955, 1956
Жан Гразик  Француска1958, 1960
Андре Даригад  Француска1959, 1961
Лоран Жалабер  Француска1992, 1995
Тор Хусховд  Норвешка2005, 2009
Марк Кевендиш  Велика Британија2011, 2021

По државама уреди

ПозицијаДржаваБрој победа
 Белгија21
 Француска9
 Немачка8
 Словачка7
 Аустралија5
6  Ирска5
7;  Холандија4
 Узбекистан3
 Италија2
 Норвешка
 Швајцарска
 Уједињено Краљевство
12   Шпанија1

Види још уреди

Референце уреди

Литература уреди

Спољашње везе уреди