Жозе Сарамаго
Жозе де Соза Сарамаго (порт. José de Sousa Saramago; Азињага, 16. новембар 1922 — Тијаз, 18. јун 2010), био је португалски књижевник, добитник Нобелове награде за књижевност за 1998. годину. Његова дела, од којих се нека могу видети као алегорија, обично представљају субверзивне перспективе историјских догађаја, наглашавајући теопоетски људски фактор. Харолд Блум је 2003. године описао Сарамага као „најдаровитијег новинара на свету данас”,[1] а 2010. године рекао је да сматра Сарамага „сталним делом западног канона”,[2] док је Џејмс Вуд хвалио „особени тон његове фикције јер приповиједа своје романе као да је неко мудар и незналица”.[3]
| Жозе Сарамаго | |
|---|---|
 Жозе Сарамаго, португалски писац | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Жозе де Соза Сарамаго |
| Датум рођења | 16. новембар 1922. |
| Место рођења | Азињага, Португалија |
| Датум смрти | 18. јун 2010. (87 год.) |
| Место смрти | Тијаз, Шпанија |
| Породица | |
| Супружник | Ilda Reis, Isabel da Nóbrega, Pilar del Río |
| Деца | Violante Saramago Matos |
| Награде | Нобелова награда за књижевност |
| Званични веб-сајт | |
| www | |
Биографија уреди
Рођен је у сиромашној сељачкој породици. Тешка материјална ситуација га принуђује да промени низ занимања, да би се тек 1976. године посветио искључиво књижевности. Сарамаго се сматра највећим португалским и једним од најутицајнијих светских писаца данашњице.[4] Његова дела преведена су на преко тридесет језика. Завршио је машинбраварски занат у Средњој техничкој школи у Лисабону, где се његова породица преселила кад је Сарамагу било две године. У тој школи је, „за дивно чудо, у наставном плану у то време, иако оријентисаном на техничке науке, био поред француског и предмет португалски језик и књижевност. Пошто код куће нисам имао књига (сопствене књиге, које сам сâм купио, од пара које сам позајмио од пријатеља, стекао сам тек у својој 19. години), уџбеник португалског језика, са својим антологијским карактером, отворио ми је врата књижевног стваралаштва“ (Аутобиографија). Радио је као ауто-механичар, референт у Заводу за социјално осигурање, новинар, преводилац, књижевни критичар, колумниста и уредник у више португалских дневних листова. Као заменик директора јутарњег дневника Diário de Notícias смењен је после војног пуча 1975. и отад се потпуно посветио књижевности.Оженио се Илдом Реиш 1944, с којом је добио кћер Виоланте 1947. Од 1988. до смрти живео је са другом женом, Пилар дел Рио, шпанском новинарком која је била и званични преводилац његових дела на шпански језик.Приступио је од Португалије комунистичкој партији 1969. али је себе сматрао песимистом и атеистом. Сарамагов анархокомунизам и оштра критика монархизма и католицизма, као и његов политички ангажман, критика Европске уније и Међународног монетарног фонда, подстакли су неке критичаре да га упореде са Орвелом: „Орвелова одбојност према Британској империји истоветна је са Сарамаговим крсташким ратом против империје у виду глобализма.“После напада на његов роман Јеванђеље по Исусу Христу и цензуре португалских конзервативних власти 1991. године, које су спречиле пишчеву кандидатуру за Европску књижевну награду, преселио се на шпанска Канарска острва, где је умро 2010. године од последица упале плућа.Добио је Камоишову награду, најпрестижнију награду за писце португалског књижевног израза, 1995. године, и Нобелову награду за књижевност 1998. године.[5]
Његова супруга Пилар дел Рио, председница Задужбине Жозеа Сарамага у Лисабону, посетила је Сајам књига у Београду 2013. године.[6]
Књижевни рад уреди
Свој први роман Земља греха објавио је 1947. Године 1953. понудио је једном лисабонском издавачу свој нови роман Стаклена купола (порт. Claraboia), али издавач није одговорио наредних 40 година. После тога, до 1966, није присутан на португалској књижевној сцени. Од 1955. до 1981. бавио се новинарством и превођењем (Пер Лагерквист, Жан Касу, Мопасан, Андре Бонар, Толстој, Шарл Бодлер, Анри Фосијон, Жак Ромен, Хегел, Рејмонд Бајер и др.). Као уредник у једној лисабонској издавачкој кући, упознао је и спријатељио се са најзначајнијом савременим португалским писцима тога доба, па је објављивање збирке Могуће песме 1966. означило његов повратак у књижевност. Отад следе бројне његове збирке песама, романи, збирке прича, критике и политички ангажовани текстови које је објављивао код најзначајнијих издавача и у познатим португалским књижевним и дневним новинама: Вероватно радост (песме, 1970), Приче с овог и с оног света (1971), Путничка торба (приче, 1973), Година 1973 (поема, 1973), Белешке (политички чланци, 1974), Гледишта изнесена у ДЛ (политичке полемике против диктатуре, 1974), Квазиобјекат (збирка прича, 1978), Путовање кроз Португалију (путопис, 1981), Мале успомене (мемоари, 2006) и романи Приручник о сликању и писању (1977), Столеће у Алентежу (1980), Седам Сунаца и Седам Луна (1982), Година смрти Рикарда Реиша (1984), Камени сплав (1986), Повест о опсади Лисабона (1989), Јеванђеље по Исусу Христу (1991), Слепило (1995), Сва имена (1997), Пећина (2000), Удвојени човек (2003), Запис о проницљивости (2004), Смрт и њени хирови (2005), Путовање једног слона (2008) и Каин (2009). Написао је и драме Ноћ (1979), Шта да радим са овом књигом? (1980), Други живот Фрање Асишког (1987) и In Nomine Dei (1991). Постхумно су објављени његов рани роман Стаклена купола и почетак последњег романа Хелебарде, хелебарде, кремењаче, кремењаче, који није стигао да заврши.[7]
Дела у преводу на српски уреди
| Наслов | Година | Наслов на српском | Година | ISBN | Превод |
|---|---|---|---|---|---|
| Deste Mundo e do Outro | 1971 | Приче с овог и с оног света | 2013 | ISBN 978-86-521-1343-9 | Јасмина Нешковић |
| Manual de Pintura e Caligrafia | 1977 | Приручник о сликању и писању | 2020 | ISBN 978-86-521-3510-3 | Јасмина Нешковић и Јован Татић |
| Levantado do Chão | 1980 | Столеће у Алентежу | 2016 | ISBN 978-86-521-2488-6 | Татјана Манојловић |
| Memorial do Convento | 1982 | Седам Сунаца и Седам Луна | 2013 | ISBN 978-86-521-1216-6 | Дејан Тиаго-Станковић |
| Viagem a Portugal | 1983 | Путовање кроз Португалију | 2012 | ISBN 978-86-521-0836-7 | Тања Штрбац |
| O Ano da Morte de Ricardo Reis | 1984 | Година смрти Рикарда Реиша | 2013 | ISBN 978-86-521-1297-5 | Јасмина Нешковић |
| A Jangada de Pedra | 1986 | Камени сплав | 2017 | ISBN 978-86-521-2763-4 | Ана Кузмановић Јовановић |
| História do Cerco de Lisboa | 1989 | Повест о опсади Лисабона | 2018 | ISBN 978-86-521-2934-8 | Татјана Манојловић |
| O Evangelho Segundo Jesus Cristo | 1991 | Јеванђеље по Исусу Христу | 2012 | ISBN 978-86-521-0868-8 | Дејан Тиаго-Станковић |
| Ensaio sobre a Cegueira | 1995 | Слепило | 2014 | ISBN 978-86-521-1572-3 | Дејан Тиаго-Станковић |
| Todos os Nomes | 1997 | Сва имена | 2013 | . ISBN 978-86-521-1029-2. | Ана Кузмановић Јовановић |
| A Caverna | 2000 | Пећина | 2016 | . ISBN 978-86-521-2432-9. | Јасмина Нешковић и Јован Татић |
| O Homem Duplicado | 2002 | Удвојени човек | 2015 | . ISBN 978-86-521-2099-4. | Ана Кузмановић Јовановић |
| Ensaio sobre a Lucidez | 2004 | Запис о проницљивости | 2015 | . ISBN 978-86-521-1938-7. | Татјана Манојловић |
| As Intermitências da Morte | 2005 | Смрт и њени хирови | 2011 | . ISBN 978-86-521-0841-1. | Тања Штрбац |
| As Pequenas Memórias | 2006 | Мале успомене | 2017 | . ISBN 978-86-521-2644-6. | Јасмина Нешковић и Јован Татић |
| A Viagem do Elefante | 2008 | Путовање једног слона | 2012 | . ISBN 978-86-521-1032-2. | Јасмина Нешковић |
| Caim | 2009 | Каин | 2015 | . ISBN 978-86-521-1766-6. | Јасмина Нешковић |
| O Caderno и O Caderno 2 | 2009–2010 | Бележнице | 2021 | . ISBN 978-86-521-4108-1. | Јасмина Нешковић и Јован Татић |
| Claraboia | 2011 | Стаклена купола | 2018 | . ISBN 978-86-521-2934-8. | Јасмина Нешковић и Јован Татић |
| A estátua e a pedra | 2013 | У првом лицу (Аутобиографија, Из дневника, Од кипа до камена) | 2013 | ISBN 978-86-521-1306-4 | Јасмина Нешковић |
| Alabardas, Alabardas, Espingardas, Espingardas | 2014 | Хелебарде, хелебарде, кремењаче, кремењаче | 2014 | ISBN 978-86-521-1683-6 | Јасмина Нешковић |
Референце уреди
- ^ Bloom, Harold (2003). Genius: A Mosaic of One Hundred Exemplary Creative Minds. New York: Warner Books. ISBN 978-0-446-52717-0.
- ^ Bloom, Harold (15. 12. 2010). „Fond Farewells”. TIME. Архивирано из оригинала 17. 08. 2013. г. Приступљено 15. 12. 2010.
- ^ Evans, Julian (28. 12. 2002). „The militant magician”. The Guardian. Приступљено 28. 12. 2002.
- ^ Врбавац, Јасмина (2007). Три и по: критике (1. изд.). Зрењанин, Нови Сад: Агора. стр. 58—59.
- ^ Биографија на сајту српског издавача („Лагуна“, Београд)
- ^ Пилар дел Рио: Књижевност служи да отвори очи, „Вечерње новости“, 23. октобар 2013.
- ^ Одабрана дела Жозеа Сарамага у „Лагуни“, Политика, 2. март 2013.
Литература уреди
- Bloom, Harold (2003). Genius: A Mosaic of One Hundred Exemplary Creative Minds. New York: Warner Books. ISBN 978-0-446-52717-0.
- Baptista Bastos, José Saramago: Aproximação a um retrato, Dom Quixote, 1996
- T.C. Cerdeira da Silva, Entre a história e aficção: Uma saga de portugueses, Dom Quixote, 1989
- Maria da Conceição Madruga, A paixão segundo José Saramago: a paixão do verbo e o verbo da paixão, Campos das Letras, Porto, 1998
- Horácio Costa, José Saramago: O Período Formativo, Ed. Caminho, 1998
- Helena I. Kaufman, Ficção histórica portuguesa da pós-revolução, Madison, 1991
- O. Lopes, Os sinais e os sentidos: Literatura portuguesa do século XX, Lisboa, 1986
- B. Losada, Eine iberische Stimme, Liber, 2, 1, 1990, 3
- Carlos Reis, Diálogos com José Saramago, Ed. Caminho, Lisboa, 1998
- M. Maria Seixo, O essential sobre José Saramago, Imprensa Nacional, 1987
- "Saramago, José (1922–2010)." Encyclopedia of World Biography. Ed. Tracie Ratiner. Vol. 25. 2nd ed. Detroit: Thomson Gale, 2005. Discovering Collection. Thomson Gale. University of Guelph. 25 Sep. 2007.
- Barroso, Donzelina (зима 1998). „Jose Saramago, The Art of Fiction No. 155”. The Paris Review.
Спољашње везе уреди
- Жозе Сарамаго на сајту IMDb (језик: енглески)
- Бојанка Милатовић: „Библија је приручник суровости“ (портрет Жозеа Сарамага) Архивирано на сајту Wayback Machine (15. август 2016), Е-новине (приступљено 17. октобра 2012).
- Драгослава Барзут: „Јеванђеље по Сарамагу“, Печат, 22. јун 2010.
- Иван Велисављевић: „Сарамаго и његови хирови“ Архивирано на сајту Wayback Machine (14. август 2016), Београдски књижевни часопис, бр. 27. јун 2012, 161-164.
- Мухарем Баздуљ: „Бели листићи у животу и литератури (интервју са Сарамаговом животном сапутницом Пилар дел Рио)“, Време, 7. новембар 2013.
- У првом лицу – поклон књига љубитељима Сарамага, Интернет страница „Лагуне“, 17. октобар 2013.
- Лагуна препоручује: Приче с овог и с оног света, Жозе Сарамаго, Телеграф, 6. фебруар 2014.
- Сандра Бакић Топаловић: Жозе Сарамаго, Човек против система, онлајн часопис Elle (приступљено 20. децембра 2015).
- Фернандо Гомез Агилера, „Недовршена књига, чврста воља“ (о недовршеном Сарамаговом роману Хелебарде, хелебарде, кремењаче, кремењаче), Интернет магазин Феномени (приступљењно 20. јануара 2015).
- „Лагунин“ књижевни клуб представио Сарамаговог Каина, Блиц, 3. април 2015.
- Валентина Ђорђевић: Жозе Сарамаго, Јеванђеље по Исусу Христу, интернет магазин Пулсе (приступљено 20. априла 2015).
- Теофил Панчић, „Чудо и последице“ (о Сарамаговом роману Запис о проницљивости), Време, 14. јануар 2016.
- Saramago: Prophet of our Times
- José Saramago Foundation
- The Unexpected Fantasist, a portrait of José Saramago, written by Fernanda Eberstadt and published August 26, 2007, in The New York Times Magazine
- Introduction and video of Saramago from "Heroes de los dos bandos" – Spanish Civil War –
- Interviews with Saramago in video Архивирано на сајту Wayback Machine (29. август 2019)
- Petri Liukkonen. "José Saramago". Books and Writers
- Translation of interview with Saramago in El País – 12-Nov-2005
- Saramago's Nobel Lecture
- Societies of Mutual Isolation, an essay on Saramago by Benjamin Kunkel from Dissent
- "The Year of the Death of Jose Saramago" in memoriam from n+1
- Jose Saramago's blog
- Video Saramago - Where's the democracy? на сајту YouTube (English subtitles)
- "Raised from the Ground by José Saramago – review", Ursula K. Le Guin, The Guardian, 26 December 2012
- José Saramago Foundation official website
- A Casa José Saramago in Lanzarote Архивирано на сајту Wayback Machine (11. јун 2014)
- On Saramago, volume 6 of Portuguese Literary and Cultural Studies
