Договор у Грацу

Договор у Грацу био је договор о подели Босне и Херцеговине између Републике Српске коју је представљао Радован Караџић, и Херцег-Босне коју је представљао Мате Бобан, потписан 6. маја 1992. у аустријском граду Грацу.[1][2] Представници Муслимана, нису били позвани на састанак.[1] Вести о договору у Грацу објавили су медији у средишњим информативним емисијама.[3][4]

Фрањо Туђман, у писму америчком сенатору Роберту Долу, представља овај договор као део конференције о Босни и Херцеговину којег спонзорише Европска заједница.[1]

Подела уреди

Мате Бобан и Радован Караџић састали су се у Грацу 5. маја 1992.[3] Бобан и Караджић водили су детаљну расправу око разграничења хрватског и српског подручја у БиХ. СДС је границу Србије видио на реци Неретви, што би Мостар раздвојило на два дела.[5] На крају је Караџић пристао на Бобанов предлог да главна мостарска улица - Улица маршала Тита, буде граница између Републике Српске и Херцег-Босне.[5] Исто тако је прихваћено да већински хрватски градови у Херцег-Босни остану у њој, док би се већински српски градови у Херцег-Босни, као Купрес (51% Срба) и мешани хрватско-муслимански градови у средњој Босни припојили Републици Српској.[5] Једино је остало нерешено питање Посавине и Брчког.[5] На крају су се Бобан и Караџић договорили да ће прихватити међународну арбитражу око подручја у Купресу и седам других градова у Посавини.[5] Између Републике Српске и Херцег-Босне била би минорна муслиманска држава.[4]

Оцене уреди

Милош Васић, војни аналитичар штампе Време саопштио је да је договор у Грацу „најважнији документ рата“ с циљем да ограничи суком између хрватских и српских снага дозвољавајући им да се сконцентришу на узимање муслиманског територија.[6] Босански Хрвати овај су састанак видели као издају муслиманског савезника.[1] Суд у Хагу овај састанак сматра наставком договора из Карађорђева.[7] Вашингтон Пост упоредио је овај документ с споразумом Рибентроп-Молотов о подели Пољске.[1]

Извори уреди

Литература уреди