Борис Дворник

Дворник је рођен 16. априла 1939. у Сплиту у породици дрвосече. Свој таленат за глуму је открио у детињству, док је наступао у дечјим представама. Након учења за електричара, почео је да се професионално бави глумом. Завршио је Средњу глумачку школу у Новом Саду, а касније се уписао на Казалишну академију Универзитета у Загребу.

На филму је дебитовао 1960. године у филму Францеа Штиглица Девети круг са тематиком холокауста. Глумио је младића који за време Другог светског рата покушава спасити младу Јеврејку оженивши се њом. Након филма је стекао велику популарност, коју потом учвршћује улогама из савременог живота у комедијама „Мартин у облацима“ (1961) и „Прекобројна“ (1962) Бранка Бауера. Ово је начинило од Бориса Дворника једну од великих звезда кинематографије бивше Југославије, слично Љубиши Самарџићу, Милени Дравић и Велимиру Бати Живојиновићу (са последњим је касније развио блиско пријатељство).

До средине 1960-их година Дворник је наступао углавном у комедијама, а од 1966. године почиње се с великим успехом појављивати и у филмовима са тематиком из Народноослободилачког рата. За улоге у филмовима „Мост“ (С. Крвавац, 1969) и „Кад чујеш звона“ (Антун Врдољак, 1969) награђен је Златном ареном на фестивалу у Пули. За улогу у ратном филму „У гори расте зелен бор“ (Антун Врдољак, 1971) и за улогу шофера-заводника у „Опклади“ (Здравко Рандић, 1971) освојио је Сребрну арену. Наступао је у више од 40 дугометражних играних филмова (неретко је наступао и у краткометражним), у многим телевизијским драмама и у више телевизијских серија.

Зенит популарности Бориса Дворника је дошао 1970-их улогом Рока Прча у чувеној серији „Наше мало мисто“. 1980-их година, након што је стекао статус једног од најпризнатијих глумаца бивше Југославије, Борис Дворник је углавном радио у Хрватском народном казалишту у свом родном Сплиту.

Велимир Бата Живојиновић и Дворник су се 1991. одрекли један другог у низу отворених писама, у гесту који је био виђен као симболика распада СФРЈ.^[2][3] 2004. је јављено да су њих двојица покушала да се помире. Њих двојица су се јавно помирили 2006. путем видео линка између Сплита и Београда.^[4] Живојиновић је изјавио да „последњих година није било мржње између нас“, а Дворник се надовезао да је ствар била „само неспоразум“.^[5]

Током година Борис Дворник је развио блиско пријатељство са Антуном Врдољаком. Он га је наговорио да учествује у политици и, на изборима 1992, као кандидат Хрватске демократске заједнице, је изабран у сплитско поглаварство. Ускоро је схватио да политика није за њега и дао је оставку на своје место месец дана касније.

Током последњих година Дворникова каријера је патила од последица можданог удара и његовог алкохолизма,^{[тражи се извор]} који се манифестовао у низу инцидената, од којих је најпознатији напад на посматрача на хрватским председничким изборима 2005. Преминуо је од можданог удара у ноћи између 23. и 24. марта 2008. у Сплиту, у Хрватској.^[6]

Два сина Бориса Дворника, Дино и Деан Дворник, су познати поп музичари.^[7]

• 1977. - Ништа се промијенило није (Вече далматинских шансона)
• 1980. - Надалина (Вече далматинских шансона, дует са Оливером Драгојевићем), победничка песма
• 1982. - Mille non piu mille (дует са сином, Дином Дворником)
• 1986. - Оштарија (Ауторско вече Зденка Руњића)

• 1989. - Братска љубав (дует са Младеном Црнобрњом)
• 1990. - Свугди појди, ал' дома је најлепше (дует са Младеном Црнобрњом)

• Борис Дворник на сајту PORT.rs
• Борис Дворник на сајту IMDb (језик: енглески) 
• Filmovi.de