Белорепи јелен

Врста јелена

Белорепи јелен или вирџинијски јелен (лат. Odocoileus virginianus) је врста јелена која као аутохтона врста насељава већи део Северне Америке и северозапад Јужне (све до Перуа и Боливије).[1][2] Уведен је и на Нови Зеланд, сва острва Великих Антила (Куба, Јамајка, Хаити и Порторико[3]), и неке земље у Европи, као што су Чешка, Финска, Румунија, Србија, Немачка и Француска.[4]

Белорепи јелен
Мужјак
Женка
Научна класификација уреди
Домен:Eukaryota
Царство:Animalia
Тип:Chordata
Класа:Mammalia
Ред:Artiodactyla
Породица:Cervidae
Потпородица:Capreolinae
Род:Odocoileus
Врста:
O. virginianus
Биномно име
Odocoileus virginianus
(Zimmermann, 1780)
Подврсте

38, види текст

White-tailed deer range map
Синоними
  • Dama virginiana Zimmermann, 1780
  • Dama virginianus Zimmermann, 1780

Опис

уреди
Кошута у септембру (у време лињања) у Пис Риверу у канадској покрајини Алберти

Боја крзна белорепог јелена је црвено-смеђа у пролеће и лето, а током јесени и зиме прелази у сиво-смеђу. Препознатљив је по карактеристичној белој доњој страни репа. Реп подиже када је узбуњен како би упозорио грабљивца да је откривен.[5]

Женка подигнутим репом упозорава на опасност

Популација белорепог јелена у Њујорку је потпуно беле боје осим носа и папака (није последица албинизма). Бивше војно складиште Сенека у њујоршком граду Ромулусу има највећу познату концентрацију белих јелена. На овом подручју је бели јелен захваљујући заштити достигао велику бројност. Индикација старости јелена је дужина њушке и боја длаке, старији јелени теже да имају дуже њушке и сивља крзна. Хоризонталне зенице белорепог јелена омогућавају му добар ноћни вид и вид у боји током дана.

Глава женке у крупном плану

Белорепи јелен значајно варира у величини, углавном следећи Аленово правило[6] и Бергманово правило[6] да је просечна величина већа што је животиња удаљенија од екватора. Мужјаци у Северној Америци обично теже 68 до 136 kg,[7] али су зрели мужјаци тешки преко 180 kg забележени у најсевернијим крајевима њиховог ареала, пре свега у Минесоти, Онтарију и Манитоби. Године 1926. Карл Џ. Ленандер млађи је измерио тежину одстрељеног мужјака белорепог јелена у близини Тофтеа у Минесоти, који је након што су му извађени унутрашњи органи био тежак 183 kg, на основу чега је процењено да је док је био жив био тежак 232 kg.[8] Женке (кошуте) у Северној Америци обично теже 40-90 kg. Женке из тропских крајева и са Флорида Киза значајно су мање од јединки из крајева са умереном климом, у просеку теже 35-50 kg, али забележени су и случајеви женки тешких само 25 kg.[9] Белорепи јелени са Анда већи су од осталих тропских јелена ове врсте и имају густо крзно благо вуненог изгледа. Дужина се креће од 95−220 cm, укључујући реп од 10−37 цм, а висина у раменима је 53−120 cm.[10][11] Укључујући све подврсте, просечна тежина одраслих мужјака током лета је 68 kg, а одраслих женки је 45,3 kg. Међу највећим је врстама јелена у Северној Америци, а највећа је у Јужној Америци.[12]

Белорепи јелен има двобојни вид са плавом и жутом као основним бојама;[13] за разлику од њега човек има тробојни вид. Дакле, белорепи јелен има проблем да распозна нијансе наранџасте и црвене које су човеку видљиве.[14]

Мужјак белорепог јелена
Мужјак у градићи Мизула у Монтани

Мужјацима сваке године поново расту рогови. Отприлике једна од 10.000 женки такође има рогове, мада се то обично повезује са фримартинизмом.[15]

Подврсте

уреди
Женка подврсте O. v. nemoralis из Костарике
Три јединке подврсте O. v. borealis у Њу Хемпширу

На свету постоји 26 подврста. Седамнаест од њих се налази у Северној Америци (на мапи распрострањености подврста оне су представљене бројевима (који се на списку подврста налазе у заградама)).[16]

Северна Америка

уреди
  • O. v. acapulcensis  (1)– (приобаље јужног Мексика)
  • O. v. borealis  (2)– северни белорепи јелен (највећа и најтамнија подврста)
  • O. v. carminis  (4)– (тексашко мексичка граница)
  • O. v. chiriquensis  (5)– (Панама)
  • O. v. clavium  (6)– (Флорида Киз)
  • O. v. couesi  (7)– (Аризона)
  • O. v. dacotensis  (9)– дакотски белорепи јелен (једна од најсевернијих и друга по величини подврста)
  • O. v. hiltonensis  (12)– (Хилтон Хед Ајленд недалеко од обале Јужне Каролине)
  • O. v. leucurus  (13)– (приобаље Орегона)
  • O. v. macrourus  (14)– (Средњи запад САД)
  • O. v. mcilhennyi  (15)– (приобаље Луизијане)
  • O. v. mexicanus  (17)– (средњи Мексико)
  • O. v. miquihuanensis  (18)– (северни Мексико)
  • O. v. nelsoni  (19)– (од унутрашњости јужног Мексика до Никарагве)
  • O. v. nemoralis  (20)– (од карипског приобаља јужног Мексика до Панаме)
  • O. v. nigribarbis  (21)– (приобаље Џорџије)
  • O. v. oaxacensis  (22)– (јужни Мексико)
  • O. v. ochrourus  (23)– (запад Канаде и САД)
  • O. v. osceola  (24)– (приобаље Флориде)
  • O. v. rothschildi  (26)– (панамско острво Којба)
  • O. v. seminolus  (27)– (Флорида)
  • O. v. sinaloae  (28)– (јужни Мексико)
  • O. v. taurinsulae  (29)– (Бул Ајленд у Јужној Каролини)
  • O. v. texanus  (30)– (од Тексаса до Јужне Дакоте)
  • O. v. thomasi  (31)– (јужни Мексико)
  • O. v. toltecu  (32)– (од јужног Мексика до Ел Салвадора)
  • O. v. venatorius  (35)– (Хантинг Ајленд у Јужној Каролини)
  • O. v. veraecrucis (36)– (карипско приобаље Мексика)
  • O. v. virginianus  (37)– (јужне државе САД)
  • O. v. yucatanesis (38)– (северни Јукатан у јужном Мексику)

Јужна Америка

уреди
Распрострањеност подврста
Северна Америка (без Централне Америке)
Централна и Јужна Америка

Извори

уреди

Литература

уреди
  • Burnie D.; Wilson D.E., ур. (2005). Animal: The Definitive Visual Guide to the World's Wildlife. DK Adult. ISBN 978-0-7894-7764-4. 
  • Wilson, D.E.; Reeder, D.M., ур. (2005). Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd ed.). Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-8221-0. OCLC 62265494. 

Спољашње везе

уреди