Michelle Pfeiffer

Rođena je u Santa Ani u porodici Ričarda Fajfera, trgovca klima-uređajima i Done Taverne, domaćice. Pored starijeg brata Rika ima još dve mlađe sestre - Didi (koja je takođe glumica) i Lori. Sa očeve strane ima nemačko, a sa majčine strane švajcarsko i švedsko poreklo. Pohađala je srednju školu „Fauntin Vali“ (Fountain Valley High School), te univerzitet „Golden Vest komjuniti“ (Golden West Community College). Nakon pobede na takmičenju za Mis okruga Orindž, učestvovala je na takmičenju za Mis Kalifornije, ali nije osvojila titulu. Posle toga unajmila je agenta koji joj je nalazio male uloge u filmovima, serijama, reklamama i na televiziji.

Prvi filmovi uredi

Fajferova je prve uloge igrala u tv-serijama početkom osmdesetih, da bi prvu ulogu na filmu dobila u „Holivudskim vitezovima“, pored Fren Drešer. Pošto kritika nije bila zadovoljna njenim izvedbama, odlučila je da uzima časove glume. Istovremeno je snimala tri tv-filma, od kojih je jedan bio i rimejk drame „Sjaj u travi“. Potom je dobila prvu glavnu ulogu, u filmu „Briljantin 2“. Videvši je u tom mjuziklu, Brajan de Palma je odlučio da je odbije na kastingu za svoj triler „Lice sa ožiljkom“.^[2] Međutim, na zahtev producenta morao je baš nju da odabere za ulogu Elvire Henkok. Tada je Fajferova dobila prve pozitivne kritike i na sebe skrenula pažnju režisera koji su je samo smatrali plavokosom lepoticom i nisu je želeli u svojim filmovima.^[3] Nakon „Lica sa ožiljkom“, Mišel je glumila u nekoliko niskobudžetnih filmova, ali i u velikom bioskopskom hitu „Veštice iz Istvika“, zajedno sa Šer i Suzan Sarandon.

Uspeh kod filmskih kritičara: „Opasne veze“ uredi

Mišel Fajfer je 1988. godine igrala Andželu de Marko, udovicu jednog njujorškog gangstera u filmu „Udata za mafiju“. Za ovu ulogu, za koju je nominovana za svoj prvi Zlatni globus, morala je da uvežba bruklinski akcenat. Zatim je tumačila madam de Turvel u filmu „Opasne veze“, snimljenom po romanu Šoderloa de Lakloa. U ulozi markize i vikonta bili su, tada već velike zvezde, Glen Klous i Džon Malkovič. Ipak, Mišel je dobila najviše pohvala filmskih kritičara. Za njenu interpretaciju madam de Turvel rečeno je da je „najneupadljivija ali i najteža, jer je najteže igrati ženu punu vrlina“. „Ali Mišel je dovoljno pametna da to i ne pokušava. Njena porcelanska lepota kože, i način na koji je koristi, je sredstvo koje odražava njenu duhovnost“ - rekao je Hol Hajnson iz Vašington posta.^[4] Drugi put je bila nominovana za Zlatni globus, a prvi put za Oskar za najbolju sporednu glumicu, međutim nije dobila nijednu od ove dve nagrade. Ipak, dobila je nagradu BAFTA.Sledeće godine igrala je Suzi u filmu „Fantastična braća Bejker“, pored Džefa Bridžiza. Ovu ulogu je spremala četiri meseca, da bi za nju dobila Zlatni globus za najbolju glavnu glumicu. Međutim nije dobila nagradu BAFTA i Oskar za najbolju glavnu glumicu za koje je bila nominovana, iako je bila favorit. Rodžer Ebert iz Chicago Sun-Times-a uporedio je sa Ritom Hejvort u „Gildi“ i sa Merilin Monro u „Neki to vole vruće“.^[5]

Međunarodna slava: „Doba nevinosti“ uredi

Fajferova je nastavila svoj put ka vrhu Holivuda, birajući ali i odbijajući najrazličitije uloge. Tako se 1990, našla u ulozi Kaće Orlove, pored Šona Konerija, u „Ruskoj kući“. Sledeće godine, igrala je konobaricu u filmu „Frenki i Džoni“, sa Alom Pačinom. Mnogi su smatrali da je Mišel Fajfer, zbog svoje lepote, pogrešan izbor za jednu običnu konobaricu. Proteste povodom toga izrazila je čak i Keti Bejts, koja je igrala Frenki na Brodveju.^[6] Za oba filma bila je nominovana za Zlatni globus za najbolju glavnu glumicu.

Treći put je nominovana za Oskar, za ulogu ekscentrične domaćice iz Dalasa, koja je opsednuta Žaklinom Kenedi, u filmu „Polje ljubavi“. Međutim, ni tada nije dobila Oskara, kao ni peti Zlatni globus za koji je bila nominovana. Ipak, žiri Berlinala nagradio je „Srebrnim medvedom“. Iste godine bila je Žena-mačka, u nastvaku „Povratak Betmena“. Za ovu ulogu trenirala je borilačke veštine i kik boks. Martin Skorseze joj je sledeće godine dodelio ulogu grofice Elen Olenske u romantičnoj drami „Doba nevinosti“. Šesti put je bila nominovana za Zlatni globus, a na Filmskom festivalu u Veneciji dobila je nagradu „Elvira Notari“ za izvrstan doprinos filmskoj umetnosti.

Godine 1994, snimila je horor „Vuk“ sa Džekom Nikolsonom u glavnoj ulozi, zatim dramu „Opasni umovi“, gde je bila u ulozi profesorke književnosti i razrednog starešine jednog problematičnog razreda. U to vreme igrala je i u dve komercijalno vrlo uspešne romanse: u „Nešto sasvim lično“ sa Robertom Redfordom i u „Jednog lepog dana“ pored Džordža Klunija. U filmu „Na samom dnu okeana“ bila je u ulozi žene čiji sin nestaje u gužvi, u hotelskom lobiju, a u filmskoj adaptaciji „Sna letnje noći“ u ulozi Titanije. Početkom milenijuma, igrala je u psihološkom hororu „Duhovi prošlosti“, koji je zaradio više od 290.000.000 dolara. Iz tog perioda potiču i dva animirana filma, za koje je pozajmila glas. To su „Princ Egipta“, o Mojsiju i izbavljenju Jevreja iz Egipta, i „Sinbad: legenda sedam mora“. Pre nego što je prestala sa snimanjem na neko vreme, glumila je u dramama „Zovem se Sem“ i „Beli oleander“. Za ovu poslednju, rekli su da je „najkompleksnija u njenoj karijeri“ i da je Mišel istovremeno „Olimpska zavodnica, neodoljiva i dijabolična.“^[7] Pored toga, Fajferova je prvi put nominovana za nagradu Udruženja glumaca za najbolju sporednu glumicu.

Povratak: „Dragi“ uredi

Nakon četvorogodišnje pauze, tokom koje se, kako kaže, posvetila deci i suprugu, Mišel se vratila na filmsko platno sa dve uloge negativca: kao Velma fon Tisl u filmskoj adaptaciji brodvejskog hita „Lak za kosu“, i kao drevna čarobnica Lamija u fantaziji „Zvezdana prašina“, sa Kler Dejns. Prihvatila je i uloge u romantičnoj komediji „Nikada neću biti tvoja“ i u drami „Lični efekti“ sa Keti Bejts. Sa Bejtsovom je sarađivala i dve godine kasnije u filmu „Dragi“, reditelja Stivena Frirsa, sa kojim je uradila „Opasne veze“. Dragi je kostimirana drama o životu pariske kurtizane Lee. Film je bio nominovan za Zlatnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu. Londonski The Times je objavio da je gluma Fajferove „magnetska i suptilna“, a da je „njena nonšalancija samo maska za ranjivost i tugu.“^[8] Rodžer Ebert je rekao da je „fascinantno posmatrati kako Fajferova kontroliše svoje izraze lica tokom scena bola“,^[9] dok je Kenet Tjuran iz
Los Anđeles tajmsa pohvalio „scene koje je nemoguće opisati rečima, kada kamera uhvati Leu samu u njenom bolu koji krije od sveta.“ Rekao je još da je njen performans „oplemenjen i delikatan“ i da je „podsetnik na to koliko nam je nedostajala svih ovih godina.“^[9]

2010 - danas uredi

Fajferova je 2010. godine prihvatila uloge u porodičnim dramama „Doček Nove godine“ i „Dobrodošli u porodicu“. Mišel će takođe igrati Elizabet Kolins, matrijarha stare vampirske porodice, u visokobudžetnom gotičkom hororu „Mračne senke“. Ovde pored nje glume i Džoni Dep i Helena Bonam Karter, a premijera filma je zakazana za 11. maj 2012. godine.

Rad u pozorištu uredi

Prvi nastup u pozorištu Fajferova je imala 1989, kao Olivija u Šekspirovoj drami „Dvanaesta noć“. U ulozi Malvolija je bio Džef Goldblum. Frenk Rič iz „Njujork tajmsa“ je rekao da je Mišel Fajfer (tada zvezda u usponu) „primer kako mlade i talentovane glumice mogu biti zloupotrebljene od strane onih koji su samo željni statusa zvezde“.^[10]

Ljubavni život uredi

Fajferova se udala za glumca Pitera Hortona iz Los Anđelesa kada je imala dvadeset dve godine. Nja njihovom medenom mesecu saznala je da je dobila glavnu ulogu u nastavku „Briljantina“. Odlučili su da se rastanu 1988, a razveli su se dve godine kasnije. Horton je kasnije rekao da je za razlaz kriva njihova prevelika posvećenost karijeri. Godine 1993, Mišeline prijateljice su joj zakazale sudar sa scenaristom i producentom Dejvidom Kelijem, ali pošto je taj sastanak sticajem okolnosti postao grupni događaj, njih dvoje jedva i da su progovorili jedno sa drugim. Sledeće nedelje Keli je izveo u bioskop, gde se davao Kopolin „Drakula“, i tada su počeli da se zabavljaju. Venčali su se 13. novembra iste godine.

Deca uredi

Fajferova i Keli imaju dvoje dece - Klaudiju i Džona. Pre nego što je upoznala Dejvida, Mišel je pokrenula proces za usvajanje deteta. Tako je Klaudija Rouz, koja je dete jedne siromašne njujorške medicinske sestre, zvanično postala Mišelina kćerka u martu 1993. godine. U avgustu 1994, Fajferova je rodila Džona Henrija.

Posao na televiziji uredi

Michelle Pfeiffer na Wikimedijinoj ostavi

• Mišel Fajfer na sajtu IMDb