Demokrit
Demokrit (grč. Δημόκριτος, oko 470. – oko 360. st. e.), iz Abdere u Trakiji, bio je presokratski grčki filozof.
Demokrit je bio učenik Leukipa, prvog začetnika antičkog atomizma, ali je nadmašio svog učitelja. Atomisti su smatrali da su sve tvari sastavljene iz nebrojenih sitnih čestica koje se kreću u praznom prostoru, a koje su nazvali atomima. Istorijsko značenje Leukipovog i Demokritovog atomizma je ogromno. Demokritova materijalistička filozofija ostavila je duboki trag na čitavom daljem razvitku filozofije. Atomističko objašnjenje prirode izvršilo je veliki uticaj i na razvoj prirodnih nauka.
Demokrita su nazivali nasmejanim filozofom (filozof koji se smeje ili koji se podsmeva).[1] Prema legendi, Demokrita su smatrali duševno poremećenim jer se stalno smejao, pa su ga poslali Hipokratu da ga izleči. Ovaj je, međutim, zaključio da Demokrit nije poremećen, nego da je vesele naravi.
Kao veliki učenjak, Demokrit je iz želje za naukom mnogo putovao te je čitav život posvetio nauci. Sam kaže "da više voli naći jedan jedini dokaz nego dobiti persijsko carstvo".[2] Demokrit je takođe među prvima izneo teoriju o mnoštvu svetova.[3]
Biografija uredi
Antički izvori o Demokritovom životu nisu sasvim pouzdani, pa neki elementi mogu predstavljati čistu fikciju. Pouzdano je to da je rođen oko 470. godine stare ere u gradu Abderi, koloniji Klazomenjana u Trakiji na Nestu. Demokritov otac bio je vrlo imućan pa je ostavio sinu veliko bogatstvo.
Putovanja uredi
Nasledstvo je Demokritu omogućilo da krene na duga "studijska" putovanja po raznim zemljama. Demokrit kaže da je među svim svojim savremenicima obišao najveći deo zemlje, da je vršio istraživanja dublja no iko drugi, te da je video mnoga podneblja i mnoge zemlje i slušao mnoge učene ljude. Putovao je u Egipat k svećenicima da uči geometriju, u Persiju kod maga, u Babilon kod Kaldejaca, na Crveno more, u Indiju kod golih mudraca (gimnosofista, odnosno đaina), te do Etiopije.[4]
U nekom trenutku svog života upoznao se s Pitagorinom filozofijom i postao Leukipovim učenikom.
Povratak uredi
Nakon nekoliko godina putovanja, Demokrit se, bez novca, vratio u Abderu, kod svog brata Damosa. Prema abderanskom zakonu, ko potroši svoju imovinu nema prava na pogrebni ritual. Nastojeći da izbegne takvo poniženje, Demokrit je držao predavanja i okupio oko sebe učenike kao što je bio Dijagora. Stekao je slavu svojim poznavanjem prirodnih pojava i zakona i sposobnošću da predvidi promene vremena. Tu je sposobnost iskoristio da bi uverio ljude kako može predvideti budućnost. Jednom prilikom, predvidevši loš rod maslina na osnovu zvezda (Plejada), pokupovao je maslinovo ulje po čitavom kraju. Ubrzo je zavladala nestašica i doživeo je silan priliv bogatstva. Navodno je dobitak razdelio sugrađanima, zadovoljan što je dokazao da može steći bogatstvo ako hoće.[5]
Zbog toga su njegovi sugrađani počeli da na Demokrita gledaju kao na nekoga ko nije samo obični smrtnik, pa su mu čak ponudili i svoj polis na upravu. To je, međutim, Demokrit odbio, želeći da vodi miran i osamljen život. Takođe je izbegavao brak i rađanje dece zbog odvraćanja od prečih poslova.[6]
Smrt uredi
O godini njegove smrti nemamo pouzdane vesti, ali sigurno je doživeo vrlo visoku starost (90–100 godina) te da je bio savremenik sofista, Sokrata i Platona, pa se uzima da je umro oko 360. godine stare ere. Hiparh navodi da je proživeo 109. godina.[7] Neki navode da je umro u dubokoj starosti prestavši jesti.[8]
Učenje uredi
Atomizam uredi
Po mnenju slatko, po mnenju gorko, po mnenju toplo, po mnenju hladno, po mnenju boja, a uistinu čestice i praznina.[9]
– Demokrit
Antički atomisti Leukip i Demokrit su u antičkoj filozofiji izgradili prvi materijalističko-monistički sistem. Osnivačem atomistike smatra se Leukip, ali je njegovo učenje mnogo proširio njegov učenik Demokrit. Atomistička nauka je nastavak i razvitak materijalističke misli prethodnog razdoblja. Dok su elejci dokazivali da nema kretanja i mnoštva stvari, Lepukip i Demokrit priznaju pored bitka i postojanje nebitka, tj. praznine, jer po njihovom shvatanju ne može biti kretanja bez praznog prostora. Punoću ili bitak zamišljaju kao ono što je sastavljeno od nebrojenih sitnih čestica koje se kreću u praznom prostoru. Sve se u svetu sastoji iz prostora i materije koja ispunjava taj prostor, dakle od atoma (τὸ ἄτομον – termin potiče od njih, a znači "nedeljiv") i praznine. Atomi ne nastaju i ne propadaju: oni su večni, nepromenljivi i nedeljivi, jednostavni su i kvalitativno određeni. Razlikuju se jedino po obliku, redu i položaju. Aristotel u svojoj Metafizici (I4, 985b 4) tumači to ovako: "Slovo A razlikuje se od slova N po obliku, grupa AN od grupe NA po redu, a slovo I (stari oblik za Z) od slova H po položaju".
Atomisti su znali da se problem nastajanja stvari ne može rešiti bez pretpostavke večnosti kretanja u prirodi. Priznajući da je kretanje od iskona svojstveno materiji, svodili su sve prirodne pojave na kretanje. Takvo postavljanje problema jedno je od najvećih tekovina materijalističke misli. Princip kretanja je temelj čitavom atomističkom sistemu: atom je, naime, tvar koja se kreće. Međutim, uzrok kretanja atoma nije neka vanjska sila; atomi imaju princip kretanja u sebi. Proces nastajanja i propadanja stvari zbiva se mehaničkom prirodnom nuždom: Leukip kaže da do spajanja i razdvajanja atoma dolazi "s razlogom i po nuždi" (ἐκ λόγου καὶ ὑπ' ἀνάγκης). Do sudara atoma dolazi nužno zbog njihovih oblika i nepravilnih putanja. Priznavanje opšte uzročne nužde jedan je osnovnih principa atomističkog sistema i čini Demokrita jednim od glavnih začetnika determinizma. Međutim, ono prvobitno kretanje, izvor sveg daljeg kretanja atoma, atomisti ne objašnjavanju, što im zamera i Aristotel. Demokrit tvrdi da su atomi po prirodi nepokretni i tek međusobnim sudarima stavljeni u pokret. Međutim, nekako mora doći do prvog sudara, što atomisti ne objašnjavaju. Demokrit je, da bi "proizveo" prvi sudar i atome stavio u kretanje, možda morao pretpostaviti da su atomi, kao osnovne čestice prirode, na neki način živi. Pretpostavka da su atomi živi objasnila bi njihovu pokretljivost i sklonost ka kružnom kretanju, o kojem Demokrit takođe govori.
Iako Demokrit definiše boga kao umnu ognjenu sferu[10], neki smatraju njegov filozofski sistem u osnovi ateističkim. Po atomistima, osnovicu sveta čini materija koja se kreće – atomi. Svet postoji od iskona i nije ga stvorilo nikakvo više biće. Od Demokrita potiče i teorija koja veru u bogove tumači strahom ljudi od prirodnih pojava, koje su primitivnog čoveka naterale da strepi pred njima i da im pripisuje čudotvornu moć. Tu će teoriju kasnije dalje razviti Epikur.
Teorija saznanja uredi
Ni o čemu uistinu ne znamo ništa, nego je mišljenje u svakome od nas pritjecanje atoma.[9]
– Demokrit
Vezu između stvari i čula čine po Demokritu "sličice" (εἴδωλα). Po Demokritu, sličice su demoni kojima je ispunjen zrak. Te sličice proizhode odasvuda, a najviše iz živih bića. One nose duševna kretanja i strasti svakog pojedinca i primaocima objavljuju mišljenja i želje onih koji ih odašilju. Sličice koje izlaze iz zlobnika su pune zloće onih koji ih odašilju, pa utiskujući se u primaoce poremećuju i oštećuju njihovo telo i duh.[11]
Vid je po Demokritu odražavanje, koje prvobitno ne postaje u zenici, nego u uzduhu. Uzduh, koji se nalazi između oka i predmeta, dobija otisak, jer je stisnut između onoga što gleda i onoga što se gleda. Pritom Demokrit pretpostavlja da od stvari, kao i od subjekta, polazi neki izliv. A uzduh, sa svoje strane, utiskuje primljeni lik u vlažni deo oka. Na osnovu čulne sličice nastaju predstave i misli. Atomisti delatnost razuma smatraju zavisnom od čulnog opažanja. Naime, čulno opažanje po Demokritu predstavlja preduslov za mišljenje, ono pribavlja materijal pomoću kojega razum spoznaje istinu.
Čulna spoznaja ne pridaje čoveku pravo znanje, nego samno mnenje, ali istinski način spoznaje je razum. Prvu vrstu spoznaje zove Demokrit σκοτίη (mračna vrsta spoznaje, tj. čula), a drugu γνησίη (prava) jer njome spoznajemo atome i prazninu, od kojih je sastavljen čitav svet.
O nepouzdanosti čulne spoznaje slikovito govori Demokritov fr. 125: "Po mnenju boja, po mnenju slatko, po mnenju gorko, a uistinu atomi i prazan prostor".
Etika uredi
Lepo poznaju samo oni koji su za to stvoreni.[12]
– Demokrit
Demokrit je veliku pažnju posvetio etici i politici. Njegova etika ima individualistički karakter. Sačuvane su brojne Demokritove pouke u obliku aforizama i kratkih rečenica u kojima su život, vladanje i sudbina svakog čoveka predmet njegova stvaranja. U tim aforizmima Demokrit plemenitost čoveka ne vidi u poreklu, nego u dobroti njegova značaja. Ljudsku vrlinu on vidi u umerenosti i razboritosti. Glavna je svrha čoveka duševni mir, blagodušje (εὐθυμία), što se postiže umerenošću i primerenim životom (μετριότητι τέρψιος καὶ βίου συμμετρίῃ). U mnogim fragmentima hvali Demokrit razum, mudrost.
Kao što postoje dve vrste saznanja, čulno i razumno, tako postoje i dve vrste zadovoljstava: čulna, koja nas varaju, i duševna, koja su istinska. Osećanje je treperenje duševnih atoma, a dobra su ona duševna zadovoljstva koja ne remete taj treptaj. Zato Demokrit sreću nalazi u čovekovoj želji za spoznajom i u harmoničnom životu, koji se postiže umerenošću. Najviše dobro jeste blaženstvo (εὐδαιμονίη), koje Demokrit naziva još i blagim kretanjem, spokojstvom, harmonijom, ravnotežom (ξυμμετρία) i nepometenošću (ἀταραξίη). Blaženstvo se zasniva na poznaji i razlikovanju zadovoljstava, što se postiže istinskom spoznajom atoma.
Ostalo uredi
Za Demokrita, kao i druge antičke mislioce, božanstvo ima oblik sfere. On je govorio "bog je um u vatri okrugla oblika".[10]
Demokritovi spisi uredi
Antički izvori navode da je Demokrit napisao 73 duža spisa, ali od svega toga danas je ostalo samo oko 100 fragmenata.
Mnogobrojni Demokritovi spisi, napisani pesničkim jezikom u jonskom dijalektu, koji su kasnije za vreme cara Tiberija grupisani u 13 tetralogija, obuhvatali su celokupno znanje toga vremena. Od njih su bili najznamenitiji Veliki svetski poredak (Μέγας διάκοσμος, ali se on pripisuje i Leukipu), Mali svetski poredak (Μικρὸς διάκοσμος) i O vedrini duše (Περὶ εὐθυμίης). Deseta i jedanaesta tetralogija obuhvatale su njegove filološke radove: O ritmima i harmoniji, O pesništvu, O lepoti reči, O eufoničnim i kakofoničnim glasovima, O Homeru ili O pravilnosti govora i nejasnim rečima, O pevanju, O rečima i Rečnik. Na osnovu sačuvanih fragmenata sadržaj ovih filoloških spisa pokušao je rekonstruisati i objasniti hrvatski klasični filolog Nikola Majnarić u svojoj raspravi Demokrit kao filolog (Zagreb, 1951).
Izvori uredi
- ↑ Brewer, E. Cobham (1978) [reprint of 1894 version]. The Dictionary of Phrase and Fable. Edwinstowe, England: Avenel Books. str. 3. ISBN 0-517-25921-4.
- ↑ Fragment 118: βούλεσθαι μᾶλλον μίαν εὑρεῖν αἰτιολογίαν ἢ τὴν Περσῶν οἱ βασιλείαν γενέσθαι
- ↑ Herman Diels, Predsokratovci II (str. 98-99), Zagreb 1983.
- ↑ Herman Diels, Predsokratovci II (str. 83), Zagreb 1983.
- ↑ Herman Diels, Predsokratovci II (str. 89), Zagreb 1983.
- ↑ Herman Diels, Predsokratovci II (str. 139), Zagreb 1983.
- ↑ Herman Diels, Predsokratovci II (str. 86), Zagreb 1983.
- ↑ Herman Diels, Predsokratovci II (str. 87), Zagreb 1983.
- ↑ 9,0 9,1 Herman Diels, Predsokratovci II (str. 147), Zagreb 1983.
- ↑ 10,0 10,1 Herman Diels, Predsokratovci II (str. 107), Zagreb 1983.
- ↑ Herman Diels, Predsokratovci II (str. 108-109), Zagreb 1983.
- ↑ Herman Diels, Predsokratovci II, Zagreb 1983.
Povezano uredi
Vanjske veze uredi
- Democritus in The Internet Encyclopedia of Philosophy Arhivirano 2008-05-09 na Wayback Machine-u
- Democritus and Leucippus
- Democritus in Stanford Encyclopedia of Philosophy
- Democritus on Greek 100 Drachma banknote.
- Misli od Demokrita Arhivirano 2015-02-03 na Wayback Machine-u