Саветовање у Столицама

У периоду од јула од августа 1941. године, у већем делу Југославије дошло је до оружаног устанка и постигнути су видни резултати. Али поред видних успеха, јавиле су се и многе тешкоће. У Македонији је дошло до тешкоћа због рада секретара Покрајинског Комитета КПЈ за Македонију Методија Шатрова и још није дошло до устанка. У појединим областима Словеније и Хрватске устанак није достигао очекиване размере, док су се у Црној Гори, под ударом италијанских дивизија у другој половини јула, устаничке снаге разишле кућама, а ослободилачка борба привремено спласнула.

Тако је замах оружаног устанка пред руководство ЦК КПЈ и Главног штаба НОПОЈ-а, као и делегате на терену, стављао све сложеније задатке. Услови деловања Главног штаба из окупираног Београда, били су све тежи, а одржавање веза са покрајински комитетима, штабовима и јединицама било је отежано и нередовно. Због тога су Политбиро ЦК КПЈ и Главни штаб НОПОЈ-а, августа 1941. године одлучили да пређу на ослобођену територију и да се одржи војно-политичко саветовање најодговорнијих руководилаца и представника штабова из свих крајева Југославије.

Командант Главног штаба НОПОЈ-а Јосип Броз Тито кренуо је, из Београда, 16. септембра и преко Чачка и Пожеге изашао на ослобођену територију Ваљева. Остали чланови Војног руководства: Милутиновић, Ранковић и Лола Рибар кренули су два дана касније.

Војно-политичком саветовању у Столицама код Крупња, 26. септембра 1941. године, присуствовали су чланови ЦК КПЈ и ГШ НОПОЈ-а: Јосип Броз Тито, Иван Милутиновић, Александар Ранковић и Иво Лола Рибар, а из покрајинских руководстава: Сретен Жујовић Црни, Родољуб Чолаковић и Филип Кљајић Фића из Србије; Раде Кончар и Владо Поповић из Хрватске; Франц Лескошек и Миха Маринко из Словеније; Светозар Вукмановић Темпо и Слободан Принцип Сељо из Босне и Херцеговине; команданти и комесари најближих партизанских одреда Коча Поповић, Небојша Јерковић, Милош Минић, Здравко Јовановић и Драгојло Дудић. Руководство у Црној Гори, услед слабих веза, није било обавештено о саветовању, а у Македнији је тек тих дана именован нови Покрајински комитет и Покрајински штаб, на челу са Драганом Павловићем Шиљом и Лазаром Колишевским.

Саветовањем је руководио генерални секретар ЦК КПЈ и командант Главни штаб НОПОЈ-а Јосип Броз Тито, који је поднео уводни реферат о ситуацији, а представници главних штабова поднели су извештаје о развоју НОБ-а у својим покрајинама. Извршена је потпуна процена ситуације у земљи у првим месецима устанка. На саветовању се расправљало о најважнијим војним питањима, битним за руковођење и даљи развој НОБ-а у Југославије. На њему су донете и најважније одлуке из периода устанка 1941. године: о формацији и организацији партизанских јединица и штабова, о развоју и надлежностима покрајинских војних штабова и штабова одреда, а за све партизане уведене су одговарајуће ознаке и симболи.

Главни штаб преименован је у Врховни штаб, као јединствено војно руководство за руковођење ослободилачком борбом у целој земљи. Уместо штабова различитих назива, решено је да се у покрајинама формирају Главни штабови. За све борце, у читавој земљи, усвојен је назив "партизани", а као основна борбена и тактичка јединица "партизански одред". У састав одреда улазе батаљони састављени од чета. Решено је да одредом и батаљоном командује штаб у саставу: командант, политички комесар и њихови заменици.

Свим штабовима је указано на сталну потребу јачања дисциплине и организовања обавештајне, санитетске и интендентске службе, као и на низ других питања од значаја за организацију. Такође је одлучено да се од више суседних партизанских одреда, ради извршавања заједничких задатака, могу формирати и групе партизанских одреда са посебним привременим штабовима. Сви партизани били су обавезни да ступањем у одред положе партизанску заклетву, чији је текст објављен у Билтену Главног штаба 19. августа 1941. године.